Фата Орловић, последњи ексер у ковчегу јединствене БиХ

"Осећајући дубоку тугу и бол као припадница српског корпуса, а затим читајући и слушајући помахнитало и мржњом испуњено славље босанских муслимана, не могу се не запитати: има ли Босна и Херцеговина реалну заједничку будућност? Чак и након више од 25 година од рата, поларизација, етничка подела и непријатељства толико су распрострањени, да би једини наизглед легитиман пут у будућност могао бити миран разилазак.

Често државу посматрам кроз призму брака. Ако партнери нису компатибилни и пате од фундаментално непомирљивих разлика, та унија не може опстати. Тако не може ни држава, Босна и Херцеговина или било која друга. Ово се убрзано догађа и у Сједињеним Државама, и неспорно идемо ка балканизацији.

Али, вратимо се на питање срушене цркве на територији Републике Српске, прво ми је пало на памет како је могуће да нико од Срба није дошао да се успротиви, протестује или брани нашу Цркву?! Да ли се влада Републике Српске могла другачије носити са овим проблемом? Вероватно јесте, али сада је касно, и крајњи епилог имовинског проблема, који је наложио Европски суд за људска права, је већ како видесмо, извршено рушење.

Никла 1998, Црква је стајала на српском крвљу натопљеној земљи, на темељима куле у којој су претходно Османлије убијале и мучиле Србе, дуж пута, на тада готово ничијем тлу, делимично државном, и делимично од неких који нису ту. Није Црква саграђена у инат, нити да би намерно повредила неку "Нана Фату", која је по повратку из избеглиштва, устврдила да су спорна цела 3 метра, "њене авлије" на ком се налазио капелни део Цркве. Да би се разумело зашто је сама Црква и зашла у та 3 метра, подробније се мора разумети историјски контекст у ком она настаје, мање од две године након завршетка рата, који у стварном животу није био ни потпуно завршен. Свуда је владао очај и послератно безнађе, укључујући и нефункционалан државни апарат са искристалисаним законима и правилима земљишне својине.

Наравни, ми који живимо у инсотранству, посебно у Америци, дубоко ценимо важност права приватне својине, и ратни вихор није изговор да се нешто изгради чак ни на једном метру туђе земље. Али инсистирати на катастрима у ратом захваћеној земљи као што је Босна, са људима који су побегли спасавајући своје животе и обнављајући све од нуле, представља грубо неразумевање и занемаривање времена у ком се све догодило.

А да не помињемо да су на приватним парцелама Срба изграђене бројне џамије, али у другом делу Босне. Једна од њих је уклоњена договором, остале стоје и данас. На пример, на имању Српске православне цркве и на земљишту у власништву Срба само после последњег рата изграђено је девет џамија. Али Српска православна црква и Срби власници никада нису тражили да се те џамије сруше, само да се призна и евидентира где су изграђене. И то је та разлика између нас и њих!

"Нана Фата" није хтела прихватити никакав компромис. Сви предлози за куповину спорне парцеле, као и сва друга могућа обештећења и решења која су се се нудила, а која не подразумевају рушење, жестоко су одбијени. Изричита је била Алахова следбеница, рушење или ништа, и то ће бити нешто што она, а и они који су је на ово наговорили, носе на својој свести, а питање је да ли је имају. Јер да се разумемо, није Фата капацитет ни за до свог прага, а камо ли до Стразбура, али они којима одговара раздор, мржња и нетрпељивост јесу. Верујем, да су спорна била 3 метра за неку било који други објекат, солуција би се изнедрила. Али за српску цркву не, јер након рушења, Фата Орловицћ објави како је попила најслађу кафу тог јутра, без да у богомољу гледа. А гле ироније, Фата од Орловића носи једно од најстаријих српских племићких презимена. И тако, пропраћена светским (fake news) медијима, у 21 веку, 2021. лета господњег, када напредни светови стреме ка новим цивилизацијским дометима, Бошњацима се родила хероина "Нана Фата". Не знам да ли је бедно, тужно, или смешно!?

На жалост национализована, узурпирана и отета земља је за нас Србе био прожимајући тренд, како у Босни тако и на Косову и Метохији, али што је још важније, то је узнемирујућа чињеница широм света, јер је хришћанство и даље под бруталним нападом. Поменимо само Аја Софију. Али да се вратимо назад у "проклету авлију", јер није само рушење цркве због 3 метра епилог.

Оно што је срушено је управо сањарење одређених појединаца да Босна и Херцеговина као таква, са Србима, Муслиманима и Хрватима који живе у братству и јединству може опстати. Фата Орловић није прави разлог томе, али је довољан повод који дефинитивно забија и последњи клин у заједницки БиХ ковчег. Ради се о нечему много дубљем и злокобнијем, што се није залечило након османске окупације, након Првог и Другог светског рата, и након деведесетих, где су жртве претворене у агресоре, а агресори потпуно некажњени, у неким случајевима награђени, постајући још охрабренији у злокобности своје бесвести.

Негде сам прочитала, да ће слика срушене Цркве остати дубоко урезана у срцима и умовима Срба, и да ће је неко скупо платити у неком будућем рату. Као да није питање да ли, већ само када. Узнемирило ме то, али знајући нашу историју и разумевање турбулентних времена у којима живимо није изненађење. Стога, ми Срби коначно треба да научимо неке лекције, протумачимо и заузмемо став о томе шта заједнички треба да радимо. На Балкану морамо бити сигурни да Срби могу опстати и напредовати, а у расејању, где смо још увек своји и привидно безбрижни, морамо осигурати да наш начин живота, наша права, слободе и наша земља не буду угрожени. Морамо се борити, јер не борити се није опција!", каже Олга Раваси.