Кад на небу зацари уштап

У издању Задужбине Јакова Игњатовића у Мађарској и Српске народносне самоуправе Бекашмеђер - Стари Будим, у фебруару ове године промовисано је најновије прозно дело будимпештанског српског књижевника Драгомира Дујмова.

Реч је о роману Кад на небу зацари уштап, створеном као мозаик од 33 поглавља, који говори о драматичним догађањима из времена (током и после) револуционарне 1848. године. Све је засновано на стварним догађајима, махом оним у јужној Угарској средином 19. века, тако да и приче међу корицама ове књиге делују као веродостојна сведочења, јер многе истине и о 1848. су - прећутане или дискретно склоњене у страну - а све зарад „вековног мира међу народима"... Остављене су за казивање у нека боља, „трезвенија времена", која, нажалост - никако да стигну...

Свако од тридесет и три поглавља потпуно је заокружена прича и сва су међусобно вешто испреплетена, тако да „питким" наративним тоном све бива повезано у једну чврсту и тешко раскидиву целину. У првом плану је казивање о волшебницима са истог родословног стабла Вилинских из Сегедина, који су у овом делу представљени као симболи успона и пада, најпре слоге и међусобног поштовања, а потом раскола и страдања једне угледне и у сваком погледу чврсте српске куће. Куће са жарним огњиштем које ни у време најжешће олује лако не гасне. Оно и надаље, посебно у време велике хладноће и (у)ништења под вихорним ветровима и на даљину греје ли греје потомке данашњег им претка, сиротог рибара Радоја Аласа.

И све време је у свим причама реч о кидисању човека на човека у време превратничке 1848. године, кобне не само по делове српске нације у Аустрији и Угарској, посебно на територији Војводине, него и по све друге народе тим ратничким, диригованим поклицима, потпиреним различитим интересима, супротним веровањима, националним и идеолошким заносима и опредељењима, тиме и под разним барјацима и различитим стремљењима револуционарним вихором захваћеним, да би сви, дакако, примерено свом (не)делу, страдали и да се после свега што се (и како се) све у том крвавом пиру збило, све и показало потпуно бесмисленим, залудним. И никад ником на време да стигне спасоносни (и од зла одступни) одговор на питање: чему и докле све то ратно, превратничко лудило од пакленог им живота?... Чему све те игре људским главама, сва та конфузија изазвана и подгрејавана великим илузијама, лажима и свакојаким манипулацијама, залуђујућим „револуционарним" идејама и наопаким људима вођена у раскол и у смрт? Докле сва та до танчина испланирана и мајсторски изрежирана велика представа?...

При читању појединих делова романа Кад на небу зацари уштап јавља се и врло снажан утисак као да нам то што причом дознајемо казује сам актер (или сведок) конкретног догађаја, као да кришом читамо писмо написано руком неког из родослова Вилинских. Свеједно којег! Да ли оног гордог и увек достојанственог Димитрија, или неког од тројице његових синова којих има на обе зараћене стране. Најмлађег Теодора (иначе ђакона, касније и јереја СПЦ), његовог старијег брата Василија граничарског капетана (потом и мајора) који се у време свих жестоких обрачуна са Кошутовим бунтовницима и угарским превратницима на страни Беча и њему верних Срба - граничара у Угарској, суочава са рођеним братом Савом, посве, верном Кошут Лајошу.

Током револуционарног преврата и посве драматичних збивања током Кошутове револуције, браћа су на самој граници могућности да на крвавој животној сцени одиграју улоге убице и жртве, Каина и Авеља, чије сенке у време уштапа (пуног месеца!) бивају видљиве и с разлогом увек изнова - и сведоче и упозоравају. И то не само оне који су гравитацијом за тло заувек приковани, већ и оне који то нису. Нас!