Капирај, не копирај - рецепт за добар фудбал

Дрес првотимца први пут је обукао 1988. у матичној Србији (играо у тимовима ОФК Кикинда и Спартак), потом га је стандардно носио у шпанском Фигуересу, мађарским Ференцварошу и Ујпешту, кипарској АЕК Ларнаки и немачким клубовима Звицкаи и Југесхеим.

Овај педесетчетворогодишњи Суботичанин (који и данас физички изгледа као да је још увек прволигашки фудбалер), и који, поред матерњег српског, перфектно говори и мађарски, шпански и енглески језик, шест звезданих играчких година доживео је, управо у - два најбоља клуба Мађарске.

Његов биланс у ФТЦ и УТЕ је - три освојена државна првенства, два Суперкупа и један Национални куп! Највише се памти (и стално препричава) Горанов гол у реваншу против белгијског Андерлехта 1995. године којим је први пут увео један мађарски клуб у групну фазу Лиге европских шампиона, а у историји клупског фудбала Мађарске остаће „записан" и као први домаћи играч (носећи Фрадијев дрес) који је успео да постигне гол против мадридског Реала на њиховом стадиону Сантјаго Бернабе - савладавши тадашњег вратара „краљева", немачког интернационалца и најбољег чувара мреже на свету - Боду Илгнера.

Копун је, поред у домаћем првенству, врло успешно наступао у мечевима УЕФА купа и за други мађарски клуб - Ујпешт, а куриозитет је да је једини од фудбалера у богатој историји „вечитих" ривала носио дресове оба клуба - и Фрадија и Ујпешта... Европски салдо нашег саговорника врло је импресиван! У два најзначајнија фудбалска такмичења Старог континента (УЕФА Куп и ЛЕШ) у екипама чије боје је бранио, одиграо је 25 утакмица и постигао пет голова, а ривали (поред већ набројаних) били су му још и - Барселона, московски Спартак, Порто, Бриж, Ајакс, Грасхоперс, Штурм из Граца...

Играчки крај Горан Копуновић схватио је као - нови почетак. Тренерски! Будимпештански ФТЦ својој фудбалској легенди 2004. пружио је шансу да води омладинску екипу „зелено-белих", а Горан се током две године рада на Илеи путу, паралелно и - едуковао. У Београду је у првој генерацији полазника (уз легендарне Дејана Савићевића, Драгана Пиксија Стојковића, Славишу Јокановића и друге!) похађао теоретску и практичну наставу за стицање А и Б УЕФА лиценце за тренере. И када је 2006. она била у његовим рукама - кренуо је у сениорске „воде". И на други континент - Азију! Годину дана био је на кормилу кинеског прволигаша Чонгкинг Лифана, потом два пута (2007-2008. и 2014.) вијетнамског Донг Тама (с којим је ушао у полуфинале Националног купа), и на крају (2009-2010.) водио је СУР Оман из Омана.

И ако тренерски посао многи називају „хлебом са седам кора", његови изазови увек су већи од ризика. На ред је дошао нови. Али и нови континент. Африка! У Руанди проводи четири године (2010-2013.) и са клубом државне полиције Кибунго осваја два вицешампионска наслова и Конфедерални куп, а 2011. Савез га проглашава најбољим фудбалским тренером у Руанди. Већ у сезони 2014-2015. (на годину дана) преузима клуб Симба СЦ из Танзаније и са њим осваја Мапиндузи куп (Револуционарни куп) и треће, бронзано место у првенственом плеј-офу!...

У паузама до нових ино-ангажмана Копуновић ради у мађарском фудбалу. У овом тренутку (по други пут) је на кормилу трећелигаша Маглоди ТЦ, а претходно је водио друголигаше Шиофок (2015-2017.) и Сегед 2011 (2019. године).

Занима нас који је његов тренерски „кредо"?

"Узајамно поштовање!... Као играч био сам одговоран за испуњење само своје обавезе у екипи, а као тренер одговарам за реализацију задатака 25 играча и 10 до 15 чланова стручних тимова који су уз први састав. Четрдесетак људи, дакле! Мотиви бављења фудбалом свакога од њих су различити, али циљ мора бити - заједнички. Успех тима! Да би се то постигло сви морају дати свој максимум који ће (на крају) валоризовати и њихов индивидуални интерес. А поштовање онога што други у тиму даје за тај циљ, мора бити узвраћено истом мером што тиму треба да даш ти!", рекао је Горан Копуновић, додајући да је у послу који обавља стално усавршавање обавеза (што он и чини) и да је упамтио речи великог струковног стратега - Миљана Миљанића, које су „кључ" успеха (сада већ с правом можемо рећи) у - индустрији фудбала. „Чича", како су Миљана звали, на једном предавању (на којем је био и Горан) млађим колегама препоручио је да и практично прате тренинге (и у припремном и у такмичарском периоду) искусних колега у прволигашким клубовима (у земљи и иностранству ако им се укаже прилика). Али, са три речи на крају, објаснио је комплетну филофозију учења - не само фудбалске игре - већ свега. Капирај, а не копирај! - рекао је тада Миљанић.