Швајцарски сан браће Голубовић

Јер, родна груда се у туђини препознаје и по детаљима, предметима, па и фотељама, кревету, комоди...

У потрази за квалитетним, а повољним намештајем, у њихов салон намештаја улазе и Швајцарци, Немци, Албанци...

Зоран Голубовић за РТС истиче да је посао са Србијом патриотска дужност сваког ко живи у дијаспори и ко за то има могућности:

"Кроз порез који се плаћа држави омогућује се изградња школа, болница, путева... Симпо, државна фирма која нам је указала поверење и ушла у бизнис са нама, има изразито добру репутацију међу свим људима са Балкана који живе у Швајцарској. Овај бренд сви веома добро прихватају. До ексклузивног уговора са Симпом дошли смо тако што смо се без било какве препоруке или политичке везе, како би неко то могао да помисли, појавили на њиховим вратима. Договор о сарадњи је пао већ током нашег првог састанка, јер смо у Врање отишли с јасном визијом, конкретним планом и пословним искуством у Швајцарској од 20 година. Резултат је видљив. Симпо је данас конкурент Конфорами, Липу, Мебел Пфиштеру, Мебел Меркију", истиче Зоран Голубовић.

Наш саговорник је у Швајцарску дошао 1990. као петнаестогодишњак. Придружио се родитељима који су у ову државу дошли 1975. Родом је из Смиловца код Параћина, а настањен је у Нишу. Има раскошну професионалну биографију. У својој школи у Цириху предавао је француски, немачки и енглески језик. Недавно је на Фејсбуку покренуо пројекат бесплатног учења немачког језика, а планира да га прошири и на остале језике.

Зоран има непресушну енергију и права је ризница пословних идеја. Успешно се опробао у разним областима. Као 27-годишњак почео је да увози у Швајцарску речнике за немачки, француски и енглески језик. Затим је основао фирму за услуге осигурања на српском језику у Швајцарској. Још 2005. осмислио је пројект за Балкател, фирму у области фиксне и мобилне телефоније, која је за кратко време постала веома позната међу нашим људима.

"Био је баш велики успех бити у конкуренцији са Swisscom-ом, швајцарским државним телекомом, Sunrise-ом и Orange-ом. Чак 40.000 наших породица је у Швајцарској телефонирало преко Балкатела и добијало рачуне на српском за фиксни телефон, мобилни и интернет. Први страни кол центар отворен у Србији, који је користио Voip технологију, био је наш. Касније смо развили и друге различите бизнисе.

У Србији имамо веома успешан пројекат "Директна наруџба аутомобила из Швајцарске, по систему кључ у руке". Први пут је неко омогућио купцима из Србије да купују аутомобиле у Швајцарској, из фотеље. А да им успут тај неко ауто у Србији и оцарини и среди папиролошки све до регистрације. Сада, дакле, аутомобиле шаљемо за Србију, а у контра смеру шаљемо намештај, из Врања за Цирих", каже Зоран.

До краја фебруара, због пандемије, затворене су скоро све продавнице у Швајцарској, али зато се регуларно одвијају послови Голубовића с аутомобилима, осигурањима, кредитима и ИП телевизијом.

У Швајцарској му се допада сигурност коју ова земља пружа због уређеног система и јасних правила игре.

"Посебно ми се свиђа швајцарска тачност, ниска стопа криминалитета, као и швајцарски образовни систем, који је веома оријентисан на праксу. Професионализам Швајцараца је велики у свим сферама. Жао ми је што је ово у емотивном смислу хладна земља. Још пре 30 година сам чуо овде од наших земљака изреку: "Цвеће без мириса и људи без душе". Прилично је тачан опис био. Иначе, Швајцарска је сигурно веома лепа земља, али истовремено и прилично досадна. Велики минус им је социјални живот. Дружења и кућног посећивања као код нас на Балкану нема. Наши људи овде не живе са Швајцарцима, већ поред Швајцараца. Међусобан контакт се углавном своди на пословни. "Мешања" су мала. Швајцарци су учтиви, али се код њих не улази у кућу тек тако. Да скратим, у Швајцарској има пара, али нема тог живота као у Србији", искрен је Зоран.

Драго му је што друга генерација наших гастарбајтера данас углавном ради послове средње класе.

"Један мој познаник ми је показао зграду УБС банке у центру Цириха и рекао: "Ја сам некада чистио ову зграду. Мој син сада ради на шалтеру као банкарски чиновник, а унук ће бити генерални директор те банке." Искрено верујем да ће то стварно тако бити. Јер наша трећа генерација у Швајцарској је веома напредна. Има много паметних и способних појединаца међу њима. Наша деца су веома талентована. И воле Србију више него Швајцарску. Патриотизам се међу нашим народом овде одржао", каже Голубовић.

Зоран има троје деце, сина и две кћерке. Швајцарци су само на папиру. Осећају се Србима.

"Син Немања завршава школу на немачком, а кћерке Настасија и Наталија на француском. Међусобна комуникација је искључиво на српском - без мешања са било којим другим страним језиком. Веома сам поносан на то колико воле Србију. Син планира да се по завршетку Факултета политичких наука у Цириху трајно пресели за Србију. Инспирисан је неким интересантним људима данашњице: Арно Гујоном, Чарлсом Кетером, Даниеле Гансером. Нашу подршку за то има. Каже да је последњи пут заплакао кад је кренуо из Србије за Швајцарску. То све говори", каже Зоран и додаје да би могао дуго да набраја шта је све боље у Србији него у Швајцарској, али и обрнуто.

"За себе сматрам да живим између два света - српског и швајцарског. То је сигурно једна врста привилегије. А ја то, додатно, комбинујем и са послом. Неке послове из Србије радим у Швајцарској, а друге из Швајцарске у Србији. До појаве корона вируса сам једном месечно ишао за Србију."

Иако има бројне обавезе, Голубовић има времена и за хоби.

"Волим добру народну музику осамдесетих година. Имам и друштво са којим свирам и певам. Кад сам био млађи бавио сам се, такође, писањем текстова и компоновањем. Имам педестак својих радова. Међу њима има и песама које певају познати певачи наше народне музике", открива Зоран.

Срби попут Зорана Голубовића су аутентични амбасадори своје отаџбине и доказ да се љубав према домовини испољава и неуморним радом.