"Златна диплома" Печујског универзитета Бориславу Русу

Повод за разговор за Радио телевизију Србије са „Профом" (како су ученици популарно звали Борислава Руса) било је новембарско добијање „Златне дипломе" у Ректорату Печујског универзитета „Јанус Панониус" (најстаријег у Мађарској), поводом пола века од његовог завршетка Високе наставничке школе у престоници жупаније Барања - Печују.

О томе како је тада изгледао просветни рад на Катедри за јужнословенске језике на ВТШ и који професори су му предавали Борислав Рус за РТС каже:

„За нас је, као што је то и данас код академаца - најтежа била прва година. Наиме, иако сам студирао јужнословенске језике (српскохрватски језик и књижевност), као и руски - годину дана сам паралено студирао и мађарски језик! Имао сам и часове из опште лингвистике на мађарском језику, часове из дескриптивне граматике, методологије, светске књижевности, теорије и историје књижевности. На нашој Катедри почели смо са стилским говорним вежбама, а у оквиру народописа имали смо упознавање и своје матичне земље. Тада је то било упознавање бивше Југославије, обичаја, географије, историје и културе њених народа... Са својих студија радо се сећам професора руског језика Шељмешија, Михаља Темешија (једног од најпознатијих мађарских лингвиста), Ронаија, Жуже Вароци, професора античке књижевности Ласла Пецелија. Са наше Катедре ту су били професори Иван Мокутер, Душан Павлов, Драгутин Недучин, а имали смо и лекторе из Југославије: Иванку Рацков, Зору Зомборчевић и професора Павла Папулина".

 Какав је тада био живот у студентском дому?

„Били смо заиста срећни, јер се Студентски дом налазио у блоку са зградом Високе наставничке школе. Пошто је то у подножју планине Мечек, имали смо простор према парку и тамо су били спортски терени. Захваљујући њима, створене су јако добре спортске екипе. Изузетно квалитетни били су гимнастичари, кошаркаши, а постојао је и фудбалски тим „РЕАС", у коме су играли и многи студенти ВТШ. Имали смо и одличан оркестар који је знао оба репертоара (и народни и забавни), редовно смо одлазили на позоришне представе, долазили су нам гости из Југославије!...

Са поносом истичем да сам као студент-продекан био задужен да формирам и одржавам академске контакте са четири универзитетска града у Европи - у Србији (тада још у саставу СФРЈ) са Филозофским факултетом у Новом Саду, са тадашњим совјетским, а данас украјинским градом Лавовом, са Лајпцигом у Немачкој, као и са Трнавом у Словачкој", каже Рус.

 Имали сте кључну улогу у оснивању печујског ансамбла „Барања". Тај ансамбл и данас постоји и ради, а Ви сте присуствовали и прослави педесете годишњице постојања овог друштва, подсећамо професора Борислава Руса.

„Памтимо 1967. годину, када смо формирали Плесну групу Високе наставничке школе за народности (националне мањине). Чинили су је углавном студенти наше Катедре који су на ВТШ стигли из Будимпеште, а после су им се прикључили и високошколци са других факултета који су на студије у Печуј стигли из Ате, Удвара, Семеља, Козара, Мохача... Након неколико година Удружење (са кореографом Антуном Кричковићем и уметничким руководиоцема Миланом Роцковим) претворено је у КУД „Барања". Ансамбл је наставио својим путем и пре три године прославио је пола века постојања, а посебно похвално је то - што су сви тадашњи студенти (по окончању студија) наставили своје деловање тамо где су се настанили и где су почели да раде као наставници", каже Рус.

 По завршетку школовања радили сте као професор по једну годину у печујској Хрватско-српској гимназији (од распада СФРЈ само Хрватској гимназији „Мирослав Крлежа"), Мађарској гимназији „Левеи" и (до пензионисања) у будимпештанској Српско-хрватској гимназији (данас само Српској гимназији „Никола Тесла"). Мало је познато да сте били и дипломата Мађарске, и то у најтеже време - формирања шест нових балканских држава на „рушевинама" последње Југославије?

„Указала ми се прилика да неколико година проведем и у дипломатској служби. Конкурисао сам за место у Амбасади Мађарске у Југославији и од њих тридесеторо, мене су примили. Седам година сам био у дипломатији, од тога пет сам провео у Београду. У то време, нажалост, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и тада сам доживео тешке и трауматичне тренутке. Био сам очевидац једне суморне друштвене трагедије. Док сам службовао стекао сам бројне пријатеље, а као дипломата успео сам да дам допринос српско-мађарским културним везама. Настојао сам да, сходно својим могућностима, помогнем Србији која је тада била у невољама и незавидној ситуацији због мера које увео Запад", рекао је на крају разговора добитник „Златне дипломе" Универзитета „Јанус Панониус" у Печују, професор Борислав Рус.