Хуманост без граница

Пореклом Крајишник, данас Београђанин, немачки пензионер и вишегодишњи хуманитарни радник Урош Росић недавно је објавио књигу – „Хуманост без граница“. Вођен познатом максимом да „оно што није записано није се ни догодило“, одлучио је да свој животни хуманитарни пут и забележи.

Урош Росић, родом из места Сајковићи, у Општини Ливно, у Босни и Херцеговини (БиХ), данас Кантон 10 у федералном делу БиХ, је читав свој радни век провео радећи у Немачкој и готово половину од тога времена бавио се организованим хуманитарним радом и пружањем помоћи унесрећеним лицима.

„Одлучио сам да све оно кроз шта сам у животу пролазио, пре свега тај мој хуманитарни ангажман, пренесем у књигу, да упознам младе генерације не само о важности помагања унесрећенима него и на ту нашу тешку прошлост коју не смемо заборавити", каже Росић.

„Књига коју предајем јавности није комерцијала већ је делим пријатељима и људима који су са мном сарађивали прикупљајући помоћ не само из Немачке већ и из Швајцарске, Аустрије, па чак и из Америке и Аустралије", каже Росић.

„Прву хуманитарну помоћ донео сам већ са појавом првих избегличких колона из зараћених подручја тадашње Југославије и то преко покојног Бране Црнчевића, односно преко Матице српске", присећа се Росић и наводи да је и сам из тих избегличких крајева, одакле су, како каже, и Стари Вујадин и Гаврило Принцип, али и многи други, тако да веома добро разуме размишљање и тешку прошлост тог народа.

Говорећи за Програм за дијаспору РТС-а Росић истиче да се не сећа тачно колико је укупно хуманитарне помоћи донео али да по папирима које може предочити да је тачно 82 пута долазио из Немачке са камионом пуним лекова, санитарног материјала и друге неопходне робе за избеглице и друге ратом унесрећене људе.

Премда је тешко рећи тачну укупну вредност допремљене хуманитарне помоћи Росић процењује да је то негде око милион евра, али да ту не рачуна помоћ коју је након пензионисања пружао појединцима из свог краја, као и обнови запуштеног споменика партизанским жртвама из Другог светског рата, пореклом из девет српских села из ливањског краја.

И у својим пензионерским данима Росић је изузетно активан, пре свега у раду са Завичајним удружењем Сајковљана, чији је један од оснивача и председник, а коме је, како каже, основна сврха осим окупљања и дружења и неговање традиције, српске културе старог краја испод планине Динаре, и њено преношење на младе генерације.

петак, 19. април 2024.
7° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво