Срби у Трсту: Радници остали без посла, стрепе за будућност

Има их више од 4.000, углавном су из околине Пожаревца и већ генерацијама долазе да живе и раде у Трсту и важе за изузетно добро интегрисану заједницу.

Веома су цењени као грађевински радници, занатилије, добро су организовани тако да преузимају комплетне грађевинске послове укључујући и уграђивање електричних, канализационих и водоводних инсталација, израду столарије, кречење, а њихове супруге раде као кућне помоћнице или негују старе и болесне особе.

Саговорници Танјуга не желе пред камеру, нити да им се помињу пуна имена, али на Тргу Гарибалди који овде зову и Сербиа Таун, јер се ту Срби окупљају, срећемо Милицу П. која већ десет година ради као кућна помоћница, а сада је без посла.

Њен статус је типичан, ради на "црно", значи без уговора и без плаћеног пензијског и здравственог осигурања. За чишћење и пеглање плаћена је 10 евра по сату месечно може да заради и до хиљаду евра, али мере које је увела влада не дозвољавају људима да се удаље од куће више од 300 метара, за Милицу значи два месеца без посла и без плате.

"А рачуни стижу", каже ова млада жена, пореклом из села у околини Великог Градишта.

За Наду П. и њеног мужа Миладина ситуација је још тежа. Обоје су остали без посла. Нада такође ради по кућама, а муж је грађевински радник. Већ два месеца све грађевинске фирме су затворене, градилишта конзервирана, а радници су код куће.

"Живиш од онога што си уштедео", каже Нада. Она и муж Миладин живе сами у Трсту, у изнајмљеном стану, а у Србији издржавају два сина, који студирају у Београду. Није лако ни Микију Н, он је грађевински предузетник, до сада му је "ишло добро" али и он и његова фирма су већ два месеца блокирани.

"Нема нових послова, нема наруџби, пре пандемије имао сам посла за најмање 6 месеци унапред, а сада нити те ко зове нити могу да било шта радим. Још више се плашим шта ће бити када се ситуација нормализује. Људи немају пара, ко ће тражити да му попорављаш или реновираш стан или кућу", каже Мики који је од 1995. године са пародицом, женом и двоје деце, живи и ради у Трсту.

За њега важи да уколико је пријавио запослене може од државе да добије помоћ предвиђењу за мала и средња предузећа која трпе губитке због пандемије, а ако није мораће да се сналази, а најчешће то значи отпуштањем радника.

Драгица К. је у Трст дошла пре 30 година, има своју малу радњу за шивење и поправке гардеробе, али све је стало, каже.

"Не радим ништа. Ја бих чак могла да радим и од куће, али муштерије се плаше контакта, нико неће да ризикује, а и ја се плашим", каже Драгица.

Њен муж је радио у железари која је пре пар месеци затворена сасвим, сада је на бироу рада, прима умањену плату. Сви они имају исти бригу - шта ће бити у будућности.

Држава је за ове категорије радника који су остали без посла, или иначе имају мала примања, предвидела помоћ, за неке у виду бонуса од 600 до 800 евра, некима помоћ у боновима за храну.

Те мере су одобрене, али због компликоване и споре бирократске процедуре, касне.

Особе које раде по кућама или чувају старе особе, у 80 одсто случајева немају легализован радни статус, раде без уговора, "на црно", а то значи да немају плаћене доприносе ни за пензијско ни за социјални фонд, а сада су, због нерегулисаног радног статуса, искључени из мера које је влада донела да би помогла онима који због карантина, остају без посла и без пара.

Италија је земља са највише старих људи, око два милиона има више од 80 година, а међу њима многи су непокретни. О тим старима брине се близу два милиона странаца, најчешће раднице пореклом из земаља источне Европе, Украјине, Молдавије, Руминије и Србије, а у централним деловима Италије већина је из азијских земаља.

Многи су остали без посла и без пара јер су им послодавци, плашећи се заразе, отказли.

Међу страним радницама има и оних које су завршили буквално на улици, без посла и пара, а због затворених граница нису могле да се врате у својој кући.

Још пре кризе, синдикати и представници породица којима помажу страни радници у нези старих, тражили су легализацију ове групе радника.

Последња таква мера донесена је 2012. године, а криза изазвана епидемијом још је више истакла потребу да се легално регулише статус ове врсте страних радника.