Живот престолонаследника Данила преточен у сценарио

 До сада је снимљено пет филмова о Веселој удовици. Да ли сте гледали неки од њих или представу у позоришту?

У питању је врло занимљива и изузетно документована књига о оригиналној причи, о великој оперети која је обележила време у којем је настала. Мислим да је књига веома важна јер оживљава ову причу, а кроз њу и одушевљење према балканским земљама које европска друштва тог времена нису крила. Она је добар алат који може допринети продукцији оперете у Црној Гори. Ова књига је изложена у Theater an der Wien, а баш у том позоришту одиграна је прва представа "Веселе удовице" у Бечу 30. децембра 1905.

 Иако сте забрану са "Веселе удовице" симболично скинули пре шест година, она се још увек не изводи у Црној Гори. Шта бисте поручили културним радницима у Црној Гори?

Заиста сам 2014. заједно са својим пријатељем из Њујорка др Љубом Вујовићем симболично скинуо ту забрану коју је мој прадеда краљ Никола изрекао. Што се реализације пројекта у Црној Гори тиче, проблем није у ангажовању уметника, већ пре свега продуцената. Али мислим да у тренутним околностима пандемије наши суграђани и културни радници имају друге приоритете.

 Како данас са дистанце гледате на забрану Црногорског краља Николе - да се ова оперета не изводи у Црној Гори? Имате ли разумевања за тај његов потез?

Иако сам у начелу противник цензуре, савршено разумем реакцију краља Николе јер је сценарио на директан и карикатуралан начин представио његову породицу и Црну Гору у једном за њу врло тешком периоду. Али прошло је више од једног века и она остаје једно важно и врло зачајно дело тог безбрижног времена у Европи упркос олујама које су се полако акумулирале. Више нема разлога да црногорска јавност буде ускраћена за ову чувену оперету.

Уосталом, ако би требало да радим режију ове представе, позадина би сигурно била екран на којем би се смењивале ахривске слике Балканских ратова, како би се сценарио сместио у његов контекст.

 Шта мислите о Ристу Рунду и протесту у Бечу који је он организовао почетком 20. века заједно са руским студентима и прекинуо извођење позоришне представе "Весела удовица"?

Након једног века на ово дело можемо другачије гледати и можемо превазићи ту карикатуралну страну сценарија како бисмо се препустили дивним мелодијама и сентиментализму. И сам сам био међу онима који су оспоравали њено извођење, тако да добро разумем Риста Рунда и руске студенте, али и појединце који су и даље шокирани таквим представљањем Црне Горе. Али данас, након више хиљада извођења у свету, "Весела удовица" представља светску културну баштину.

За мене ова бечка оперета композитора Франц Лехара, премијерно изведена давне 1905. у својој лепршавости, има и једну трагичну страну за коју мислим да је занимљива. Подсећа ме на концерт који се одржава на Титанику док брод тоне.

 Француске новине су често писале о Данилу, описујући његово лоше париско друштво као срамоту за Црну Гору. Шта вам је отац Михаило причао о њему. Да ли га је оперета представила у правом светлу или се његова животна прича прво добро "завртела" у јавности, па је затим преточена у сценарио?

Нестанак Црне Горе као државе 1918., као и изгнанство моје породице након три века добре и лојалне службе је нешто што је било страшно болно и допринело је њеном распаду. Како су били одвојени због изгнанства, мој отац Михаило више није имао контакте са својим стричевима, па тако ни са Данилом.

Након смрти краља Николе 1921. његов најстарији син књаз Данило абдицирао је у корист свог братанца, а мог оца Михаила који је у то време имао само 13 година. Како је његов отац Мирко умро у Бечу 1918. а његова мајка је отпочела нов живот у Паризу - далеко од његових стричева, никада ми отац Михаило није испричао ту болну причу и тек сам се након његове смрти за њу почео интересовати. Оно мало што сам чуо о Данилу није баш било похвално. Говорило се да више воли монденски и блистав живот Запада од оштрих цетињских зима, као и да је абдицирао, остављајући брод "Црну Гору" да тоне.

Али гледано из Беча или Париза, та мала Црна Гора, изгубљена у планинама и на бојним пољима, усред којих су живели принчеви и принцезе, могла је нахранити машту и надахнути сценаристе тог времена.