Нема панике - шетам, пишем и учим шпански

У градићу Cerro Castillo, Снежана се зауставила ради набавке намирница. Сместила се у оближњем кампу, а када је отворила лаптоп и изашла на интернет, запљуснуле су је вести о епидемији. Завирујемо у текст који је објавила на друштвеним мрежама:

Излазим поново на интернет и проналазим сајтове на којима пратим број заражених у Чилеу, те његов пораст. Јуче је било тридесеторо, данас седамдесет петоро. У Србији је проглашено ванредно стање, у Италији се дешава катастрофа, а моја познаница, такође дугогодишња циклопутница, Ева Свидерска, заглављена је негде код Барселоне и не може да се креће слободно, чак ни да би нашла место за камповање где би се изоловала. Што више читам, то све боље схватам размере пошасти која нам се дешава. И јасно ми је да морам бити бржа од догађаја, јер сасвим извесно, и овде ће брзо увести ванредно стање и затвориће границе."

Снежана жели да оде на север, где је топлије и јефтиније, а то су ставке које циклопутник не занемарује. У Аргентину није могла, јер су границе већ биле затворене. Прогнозе је, признаје, плаше.

Очекује се око 40.000 инфицираних, горе него у Италији. Најцрње је што то звучи реално, будући да је Чиле туристичка земља, да се управо завршава летња сезона, али и летњи распусти, те се многи Чилеанци враћају са одмора из Европе. И то понајвише из Шпаније и Италије.

Слагала бих када бих рекла да се не бојим за себе. Супротно неким уверењима, циклопутници су заправо много погоднија мета за вирусе него људи који, рецимо, само повремено возе бицикл у рекреативне сврхе. Преваљивати свакодневно десетине километара са теретом представља огроман стрес за организам. Ако се томе дода да се већина нас не храни довољно - о чему најбоље сведочи губитак килограма већ након недељу-две на тури - а и да се не одмарамо колико би требало, добија се организам са ослабљеним имунитетом. 

Све је теже путовати, локално становништво на путнике не гледа благонаклоно, не желе да их угосте... Снежана их разуме. Преломила је - остаће ту где је, у градићу Којаике, у северној чилеанској Патагонији.

Питања навиру: Како то изгледа овде, колико је заражених, да ли се људи придржавају мера заштите, да ли сам ја добро, има ли редова испред апотека и продавница, хоће ли избацивати странце и зашто су неки локалци љути на нас путнике...?

На улицама је ситуација приметно другачија у односу на ону јуче. Више ме нико не гледа зачуђено због бандане преко носа. Неколико људи носи маске, неки чак и рукавице. "Ето вам, сад, ви спори, неодговорни јужњаци", мислим се у себи. Љута сам на овдашње власти јер чекају последњи тренутак за све, а једини разлог за то је новац који ова земља има од туризма. Чиле је последња земља у овом региону која је затворила границе, а изговор је да су чекали да сви туристи оду својим кућама. Као да се није могао забранити улазак а одобрити излазак из земље. Свет ће пропасти због неодоговрних и себичних људи.

Увече сам у шатору и око њега, држећи упорно одстојање од два метра од свакога. Не улазим у заједничку кухињу, а након коришћења тушева и тоалета обавезно перем и дезинфикујем руке...

...Ујутру стајем прва у ред за улаз у супермаркет. Треба да накупујем довољно хране да не бих морала да се шеткам по граду сваки дан, било да останем у кампу, било да се заиста уселим негде. Понела сам свој планинарски руксак, пошто у Чилеу не користе кесе. Руксак је огроман, али га напуним до врха залихама. Никада у животу нисам потрошила толико новца у некој куповини намирница. Али заиста планирам да се изолујем и да уопште не излазим уколико је могуће.

Испред продавнице је већ огроман ред, пошто пуштају по десеторо унутра. Повијена сам под тежином руксака који једва носим на леђима, а и руке су ми пуне ствари које нису успеле да стану у њега...

Уз помоћ пријатеља успева да пронађе стан и скупи довољно новца за станарину.

Ова пошаст све ће нас ставити пред избор: бити најбоља или најгора варијанта себе. Моји пријатељи, и стари и нови које сам стекла, већ су показали шта невоља извлачи из њих. И ја сам неизмерно поносна што их имам.

У Чилеу још није забрањено кретање, тако да Снежана планинари по околини, а планира да почне са учењем шпанског језика и писањем књиге. Материјала и времена у изобиљу...

Хоћу да корисно искористим време које ћу провести овде, изолована у свом малом свету и ментално и физички од спољашњег хаоса. Може се бити слободан и у ванредним околностима - а избор је, као и увек, само на нама.

Желимо јој сву срећу!