Марина Булатовић: Највеће жртве пи-ара и маркетинга су управо становници западних земаља

Марина је отишла из Београда када је била на врхунцу своје каријере, разлог је био оправдан, заљубила се, удала за Будислава - Буду и Саудијска Арабија је била њихова прва станица. Након 10 година проведених у овој азијској земљи песка, сунца и нафте, спаковали су кофере и преселили се на други крај света, у хладни и снежни Торонто.

Марина прича о новинарству и пи-ару некада и сада, о својој књизи и раду за Теслину фондацију и Теслино друштво, и о томе шта јој највише фали и недостаје из земље у којој је рођена.

"Како се већ 13 година селим са континента на континент, живећи прво 10 година на Арапском полуострву, а потом у Канади, могу да кажем да ми дух и енергија, као и хумор који поседује наш народ највише недостају. По попису из 2016. у Канади има око 97.000 становника који су се декларисали као Срби, али на молебанима у Торонту и Мисисаги који су организовани као подршка СПЦ у Црној Гори било је мало света. Са молебана сам извештавала, па о томе говорим из прве руке. Наши људи се труде да се врло брзо уклопе у нову средину и ту једноставно нестану, што није добро. Али, када одем у Њујорк, нарочито Бруклин где све врви од Јевреја традиционално обучених (мушкараца, жена и деце) видим да њима не пада на памет да се потпуно интегришу, чувајући чак и свој стил облачења и то усред Велике јабуке. Канађани ми кад-кад делују као полупрограмирани роботи, без нарочитог интересовања за туђ живот и духовне вредности. Њима је давно, као и читавом Западу, долар нагризао душу, а њихова опседнутост разним "попустима" где наводно штеде новац мени је запањујућа. Недостају ми сестра, сестрићи, родитељи, посластичарница "Златно доба" и тишина Дивчибара где увек најбоље спавам."

 Почели сте пи-аром да се бавите почетком 90-тих година прошлог века. Како је то тада изгледало?

"Мој почетак је везан за БК компанију која је имала прву пи-ар службу у Србији. Петнаестак година касније "активну" каријеру сам завршила у Футури Плус као Саветник за комуникације и одселила се из Србије. Укратко, то је било доба невиности ове професије - како код нас, тако и у свету."

 Где је пи-ар данас у односу на то време?

"Понекад ми се чини да је савремени пи-ар ту да нас убеди да ништа није као што изгледа. Највеће жртве пи-ара и маркетинга су управо становници западних земаља. Систематски су их убедили у све и свашта - тако да људи овде више верују медијима, него властитим очима или властитом искуству. Искрено се надам да се то у Србији никада неће догодити, ма колико велике и веште биле манипулације путем средстава јавног информисања. Верујем да критички дух и енергија са којима се Срби рађају - никада неће бити уништени."

 Због чега или кога сте отишли из Србије у Саудијску Арабију? Шта сте тамо радили?

"Када сам се 2007. удала, мој супруг (канадски држављанин) који је живео и радио у Торонту, изненада је добио посао у Саудијској Арабији, у индустријском граду Џубаилу, па смо се тамо и одселили. Ту је настао мој првенац „Нина од Арабије" инспирисан животом у овој Краљевини, ту сам научила да кувам и ту ми је самоћа постала најбоља другарица."

 Ваша књига „Нина од Арабије" постигла је велики успех у региону. Као пи-ар, за оне који нису упућени, представите нам своју књигу?

"Пуне три године сам писала „Нину од Арабије", па у жељи да се од тог посла мало одморим - осмислила сам да роман представим вирално, у видео форми, креираној искључиво за потребе друштвених мрежа и интернета. На Јутјуб каналу постоји осам одломака из мог романа које читају популарни глумци - Љиљана Благојевић, Неда Арнерић, Ива Штрљић и Ненад Ненадовић. „Нина од Арабије" је постао први роман на Балкану који се читаоцима представља виралним путем, кроз „оживљене" и свима доступне одломке. Нико боље од тих одломака не може да говори о мом роману. Чак ни ја!"

 Пишете за разне портале у Србији и Канади. Како видите новинарство данас? Да ли су медији слободнији него раније?

"Политичке елите свуда у свету новинарство схватају као пи-ар делатност са циљем промоције њихових идеја, странака и власти. Новинарство пролази у исто време кроз две револуције - технолошку (интернет) и политичку. Слобода је релативан појам у 21. веку, како у новинарству, тако и у другим професијама, али и у животу сваког појединца. Оно што остаје као најбитније у новинарству јесте - добро испричана прича."

 Зашто млади новинари мисле да су врхунски чим напишу два текста? Да ли сте и ви одмах писали колумне?

"Подлегли су тзв. "западним вредностима" где царују инстант правила - све и одмах. Нико не би да се мучи, да вредно ради... Свакодневно смо конзументи (плитке) инстант забаве која нам се сервира у изобиљу. Мој новинарски почетак везан је за редакцију "Данас-а" и два дивна уредника Грујицу Спасовића и Божидара Андрејића. Ту сам објавила прве текстове чини ми се већ 1998. године. Иначе, "Данас" и мој супруг истог дана славе рођендан (9. јун), па како у "случај" не верујем и овде видим неку важну симболику за мене."

 Зашто млади одлазе из Србије или имају ту потребу. Шта их чека тамо далеко?

"Млади људи из Канаде одлазе да живе и раде у Америку, на Нови Зеланд, УАЕ или Катар тамо где су порези знатно мањи него овде. Економски моменат је увек и свуда веома важан. Исто важи и за наше младе људе. Нигде и ништа није идеално, то често кажем. Овде их чека посао, радни дан који траје од јутра до вечери, јако мало слободног времена које могу искористити за себе - да се опусте од стреса и обавеза, чека их дужничко ропство у виду кредита за кућу, стан или ауто, рачуни за осигурања од којих вас боли глава, видео надзор који вас прати на сваком кораку, чак и у теретани. Неко вас овде увек посматра."

 Живите тренутно у Канади, Торонту. Реците нам нешто више о вашем раду за Теслину научну фондацију (ТНФ) из Филаделфије и Тесла меморијално друштво из Њујорка. Ова фондација, а касније и друштво, наградили су вас признањима ове године.

"Годинама уназад волонтирам за пројекте, организације или појединце за које мислим да то завређују. Међу њима су и Тесла друштво и фондација из Америке. Наши великани попут Николе Тесле, Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Милеве Марић и многих других ... треба да буду тачке окупљања свесрпског народа, ма где да живи. Никола Тесла је један од јунака мог романа. Највише сам поносна на помоћ и допринос Тесла меморијалном друштву из Њујорка да се 10. јул прогласи за национални Дан науке у Србији. Било је то 2010. А почетком ове године, уз благослов епископа источно америчког г. Иринеја, упутили смо писма Влади Републике Српске - Милораду Додику српском члану Предсједништва БиХ и Жељки Цвијановић, предсједници Републике Српске са предлогом да: Теслин рођендан 10. јул прогласе за национални Дан науке у Републици Српској. У јануару 2020. у Њујорку одржана је 8. Тесла конференција у организацији ТНФ из Филаделфије."

 Шта бисте поручили људима који желе да напусте Србију?

"Путујте, игумани... Али, никад не заборавите своју православну веру, Косовски завет, матерњи језик и историју. Не дозволите да вам Запад самеље душу и дух. Увек будите више критични према Западу и њиховим вредностима, него према родној земљи и свему ономе што су вас бабе и деде учили. Обавезно у кофер спакујте фотографије својих предака, славску икону, а у срцу чувајте Србију."