Велика Британија спремна за "маратон"

Петнаестог марта је проглашено ванредно стање на територији целе Републике Србије, и одједном су људи почели да се јављају мени и мојим колегама из Српског сити клуба (serbiancityclub.org) и да нас питају за помоћ, јер су се њихови чланови породице, пријатељи, студенти затекли у Великој Британији и покушавали да се врате.

Већина њих није имала избора - хотели/приватни смештаји у којима су били су их преко ноћи избацили на улице и уследила је невиђена паника. У тим ситуацијама се још једном показао велики дух појединаца и организација, као што је Српска академска фејсбук мрежа у УК-у, који су одмах учинили све што је у њиховој моћи да се свим угроженима пруже смештај, превоз, савети или подршку. Људима смо указивали на евидентирања која су се вршила.

Са друге стране, вести у Великој Британији су полако почеле да се мењају. Већ 16. марта, барем на мом послу при Министарству здравља и социјалне заштите, нам је речено да од тога дана сви радимо од куће (осим кризног штаба за вирус); премијер је покренуо дневна обраћања нацији, уз додатна питања за новинаре, приликом којих се прича о новим мерама, како у вези вируса, тако и помоћи хиљадама људи који су преко ноћи остали без посла. Порука да се руке редовно перу, да се држи дистанца од минимум два метра, и да се остане код куће, осим ако излазак није апсолутно неопходан, су постале редовне као временска прогноза. Страх је и даље био присутан, али је био сузбијен. Из продавница су стизале поруке да хране има, и да ће је бити, ако сви будемо присебни и купујемо само основне намирнице. Видео записи уморних и исцрпљених здравствених радника који су затицали празне рафове су имали великог утицаја.

Препоручивало се, а то је и даље главна порука, да се вожња јавним превозом избегава, осим ако нисте у групи људи која мора да иде на посао, што укључује здравствене раднике, раднике у продавницама, чистаче улица, поштаре, наставнике. Узимајући у обзир да је број возова смањен, да је, барем у Лондону, преко 40 станица метроа затворено, тај предлог је јако тешко спровести у дело, па се и даље показују снимци из препуних метроа (наричито снимљени током уобичајених јутарних гужви).

Већина деце сада похађа наставу од куће, пратећи онлајн курсеве. Исти случај је и са факултетима. То отежава рад великом броју људи који су приморани да раде од куће, брину о својој деци, а неки чак и о старим родитељима. Зато се од послодаваца тражи да буду максимално флексибилни што се тиче времена када људи могу да обављају послове, и подмире све остале породичне потребе.

Старијим људима, и људима са акутним болестима, се препоручује да уопште не излазе па су се тако појавиле групе волонтера у свим општинама, које нуде помоћ око набавке основних намирница.

Уведена су ограничења на број намирница и лекова које појединци могу да купе. Мој следећи одлазак у продавницу, након две недеље изолације, ми је улио поверење да су људи ипак почели да слушају. Хране је било довољно, сви су се придржавали нових степена заштите, и није било тензије. Продавци и полиција, која је регулисала ред, су били врло предусретљиви, спремни да помогну саветима. На улицама (барем у источном Лондону где ја живим) није било пуно људи у то време, а они који су били на улици су се трудили да не прилазе на ближе од два метра, већином су носили маске и хируршке рукавице.

На вестима смо видели да су у одређеним деловима Велике Британије та правила била кршена, што је довело до увођења строжих мера - забране изласка, осим потенцијално једном дневно ради неопходне куповине или шетње/трчања, забране за групе више од двоје људи, осим ако нисте из исте породице. Није искључено да се те мере пооштре уколико се људи и даље не буду придржавали правила.

Овог викенда нам је речено да би овакве мере могле да потрају чак шест месеци, уз опаску да нам је од почека указивано да се спремимо за маратон, а не на спринт. 

Читава ова ситуација има и неколико позитивних ставки - породица и пријатељи се слажу да некако имамо више времена једни за друге и некадашње кратке поруке се претварају у дуже разговоре, генерално уз видео. Моје колеге указују и на то да се осећају одморније јер не морају свакодневно да путују на посао (у случају неких од њих је то било и до сат и по времена у једном правцу). За сада једни другима пружамо несебичну подршку уз наду да то неће бити неопходно још јако дуго.