Вићенца, поглед иза завесе

Размишљам из угла жртве. Можда је то прејака реч, али када сте немоћни, кад трпите, чекате и живите у неизвесности и страху, гледате око себе панику и несрећу, онда жртва и јесте.

На самом почетку, све је изгледало безазлено, чудили смо се чему дизање толике прашине. Врло брзо, од 9. марта, живот нам се свео на писање порука и "гласове преко жице". Од тог датума нема састајања са пријатељима, кретања, шетње, обилазака радњи, излазака у ресторане, кафиће...свега онога што чини наш мали и сређен живот.

Толико планова, жеља, активности, идеја нагло је заустављено. Сви сада постављамо питање смисла, натерани да ослушнемо тишину која се данас громко чује у целом свету.

Мој живот се свео на кретање по стану, од спаваће собе до кухиње, дневног боравка, купатила, евентуално терасе, како бих могла да залијем цвеће. Хвала му што ме подсећа на живот који траје и који ће, знам, победити. Пре овог марта, моје кретање мерило се километрима, некад и стотинама километара, од Вићенце до Падове, до школе, а понекад и до Венеције и Вероне, у зависности од тога где сам била ангажована за превођење.

Сада не излазим из куће, сем ако тај излазак није оправдан и са обавезним папиром у џепу, како бих, ако ме зауставе, показала куда сам се запутила. Запрећене су казне до три месеца затвора и новчана казна од 206 евра. Ово ограничавање кретања ми ствара тензију, страх и панику. Мој живот више није мој! Њиме управљају потврде, судске претње, декрети, вести, вирус! Свет гледам са прозора, иза завесе.

Зашто је до овога дошло, имам ли ја удела у томе, почела сам да се питам. Изгледа да је дошло време за питања, а онај ко пита хоће и тражи одговоре. Куда срља људски род? Играју ли се нашим судбинама? Хоћемо ли сваке године "ратовати" против вируса? Није ли ово почетак нашег краја?

Људи више не певају са тераса да би се међусобно бодрили и куражили. Коме је више до певања, када се мртви више и не оплакују од стране најближих, већ их односе у друге градове на спаљивање, без иједног цвета и сузе, како хришћанска туга за покојником налаже? Коме је до певања, када не знамо ко је следећи на реду, када не смем ни да прођем крај екрана, а камоли да га укључим да не бих добила аритмију од тужних информација?

Живот је постао лутрија, зависи од среће. Фобија од заразе почела је да боји сваки секунд моје свакидашњице. Трчим сваких пола сата да перем руке, дезинфикујем под и стрепим. Почиње страх да ме мења, да ме претвара у хипохондричну особу, салећу ме црне мисли. Слушање прича о нашим људима који су се затекли овде веома ме узнемирава. Платили би сувим златом да се домогну отаџбине, зову, моле за помоћ, ишчекују, плачу...

Недостаје ми мој стари живот. Недостају ми ђаци, колеге, драги људи и обавезе, оне исте, које су ми некада изгледале напорне; све бих дала да те обавезе буду још напорније, само да могу да их поново вратим, да се поново слободно крећем, живим, шетам, смејем, удишем ваздух у парку ван куће, па нека је и загађен, само да ми улази у ноздрве, плућа...

Тај и такав живот, када све ово прође, неће бити исти. Јер он није само мој, постао је заједнички. Промене на микроплану, дешавају си и на макроплану, пред нашим очима. Мења се свет, а са њим и сваки појединац. Ово је време за учење, сагледавање, промишљање... Наша суштина постаје видљивија у оваквим временима. Желим и молим се да постане хуманија.