Једини човекољубац

Борис Пастернак је писао да је „живот значајан баш зато што је тако симболичан". Свака реч Св. владике Николаја Велимировића има и вишак значења, она је увек замена за изгубљену или пољуљану веру и неверујућим и верујућим.

По изласку из пакла логора Дахау 1945. године, где су заједно били заточени Св. владика Николај Велимировић и патријарх Гаврило Дожић, патријарх се вратио у Србију на кормило Српске Цркве, а Св. владика никада више у Србију није крочио.

После потуцања по Европи кренуо је трновитом и тешком стазом емиграције. У Америку је дошао 1946. и ту је остао наредних десет година, до смрти 1956. године.

Духовни пастир крепио је своје хришћанско стадо путујући по пространствима Америке и Канаде и подучавао јеванђељској вери и животу. Важио је за најзначајнијег мисионара Новог континента.

Списатељским радом бавио се и у Америци, писао је дела на српском и на енглеском језику. Из тог времена потичу: Земља недођија, Жетве господње, Диван, Касијана и његово последње, недовршено дело, Једини човекољубац.

Из Америке, Св. Владика помагао је и слао скромне пакете нашим манастирима и појединцима у Србији.

Притиснут носталгијом, у срцу и души носио је љубав према своме народу и отаџбини, и свима говорио да жели у Србији да буде сахрањен.

Свака усмена и писана реч, овог генијалног ума, открива ретку мисаоност, богату ризницу мудрости и знања, сабрану из многих извора.

Докторске студије у Берну, у 28-ој години живота, Св. владика Николај крунисао је одбраном дисертације из теологије Вера у Васкрсење Христово, као основна догма Апостолске цркве.

На Оксфорду 1909. године припремио је још један докторат, али не из теологије него из филозофије, Филозофија Берклија и одбранио га у Женеви на француском језику.

Своје образовање, мали Никола, а будући светац Николај Велимировић, отпочео је у манастиру Ћелијама, удаљеном 4, 5 километара од родног села Лелић, код Ваљева.

Отац Драгомир и мајка Катарина одвели су га у манастир да се описмени, како би знао „макар читати позиве од власти и на њих одговарати".

Већ у манастиру Ћелије показао је изузетну даровитост, па је у ваљевској гимназији био убедљиво најбољи ђак.

Конкурисао је на Војној академији, али није примљен, зато што није имао „довољан" обим груди.

Његове груди биле су предодређене за монашку одежду. За време школовања, на Богословији у Београду, причитао је дела Његоша, Ничеа, Гетеа, Шекспира, Достојевског, Толстоја, Пушкина, Волтера... и стекао, и најбоље и најшире образовање свога времена. Своје прве радове објавио је у листу Хришћански весник.

У судбоносним данима за Србију, у време Великог рата, својим говорничким даром Св. владика Николај крепио је болесне и сиромашне. Своју плату уступио је држави, све док рат траје. Тадашњи његови говори, Беседе Изнад греха и смрти, поредили су се са Перикловим, у древној Хелади.

Свој богословско-књижевни рад Св. Владика наставио је и као будући епископ Охридски и Жички.

Посебну пажњу, Св. Владика поклањао је раду са сиромашном децом и ђацима свих вера и нација. Склоништа и хранилишта за сироту децу основао је у Битољу, Крагујевцу, Краљеву, Горњем Милановцу, Чачку...

Највећи утицај на Св. Владику имале су Русија и Света Гора са својим светињама и светим подвижницима.

Свети владика Николај Велимировић, боравећи последњих година у Америци, повремено је предавао у привременој Српској богословији, у манастиру Св. Саве у Либертивилу и у Академији Св. Владимира у Њујорку.

Био је професор и на руским богословијама - Свете Тројице у Џорданбилу и Св. Тихона у Сант Канану у Пенсилванији.

Свети Владика је, после патњи и мучења у логору у Дахау, чешће поболевао у Америци. Жалио се на болове у леђима и ногама, како је сведочио руски јеромонах, који га је оболелог служио.

У манастиру Св. Тихона, Св. владика Николај Велимировић упокојио се 18. марта (5. по старом календару) 1956. године, рано ујутро, у Свету Недељу - на Покладе, припремајући се у молитви за служење Свете Литургије. Сахрањен је у манастиру Светога Саве у Либертвилу.

За време опела у Америци, у свим манастирима и црквама у Србији, у то време, звонила су звона.

Жеља да буде сахрањен у Србији, у родном Лелићу, испуњена му је тек 40-так година после смрти.

На сурчинском аеродрому - ћивот са његовим моштима, дочекали су бројни верници, свештенство и монаштво на челу са патријархом Павлом, који га је, на Сурчину, први целивао.

Манастир у његовом родном Лелићу, где почива, данас је место ходочашћа. У Соко Граду, код Љубовије у Шабачкој епархији, у част Св. владике Николаја Велимировића подигнут је величанствен манастирски комплекс са више цркава, од којих је једна реплика охридске цркве, где је некада, био епископ.