Kad reči postanu senke dela

"Marta 1814. godine, srpske starešine su preko arhimandrita Milentija Nikšića uputile pismo za pomoć ruskom caru. Ali car tada još nije bio stigao u Beč pa arhimandrit nije ništa uradio. Prota Mateja je uz Nikšića i druge srpske vođe u manastiru Feneku u Sremu formirao tajni odbor koji je služio kao veza između onih starešina koji su nakon 1813. godine ostali u Srbiji, poput Miloša Obrenovića, i onih koji su izbegli. Pošto se stanje i dalje pogoršavalo, očajne srpske starešine sa skupa u Topčideru su u leto 1814. godine pisali proti Mateji i Petru Moleru: -Troška ako nemate, zašto peške ne idete i leba ne prosite, dok do (ruskog) cara ne dođete, na putu umirite od gladi kao i mi braća vaša i rod umiremo svaki minut od straha i zuluma po putovi. Mi na vas uzdamo se, da ćete vi sojediniti suze vaše sa suzama našima i da ćete neprestano umivati noge i prestol našega velikog cara Aleksandra i velike nadežde Rusije... neka i nas izbavi od ovoga nestrepimoga iga, neka izlije milost i slavu svoju i na nas jednoverni i jednokrvni rod svoj... U avgustu 1814. prota Mateja je bio u prvoj misiji u Beču, gde se susreo sa ruskim predstavnicima." (Iz knjige Duška Lopandića „Reči su senke dela"-Razvoj diplomatije i međunarodnih veza od XV do XX veka)

Gost ovonedeljne Riznice je dr Duško Lopandić, ambasador i pisac, autor knjige „Reči su senke dela", sa kojim razgovaramo o razvoju diplomatije u Srba i ulozi naših predstavnika na velikim međunarodnim skupovima-Bečkom i Berlinskom kongresu, Pariskoj mirovnoj konferenciji, sa osvrtom na ličnosti prote Mateje Nenadovića, Jovana Ristića, Nikole Pašića. Govorićemo i o izuzetnoj ličnosti Srbina iz Hercegovine, grofa Save Vladislavića Raguzinskog ,diplomate Petra Velikog, koji je razgraničio Rusiju i Kinu.

Autor i voditelj Dušanka Zeković.