Toma Vučić Perišić (1788‒1859)

„Vučić je bio krupan čovek, koštunjavog lica s istaknutim jagodicama, brkovima, ispupčenim čelom i dužim kukastim nosom. Oči su mu bile male zbog čega su ga protivnici nazivali „čkiljom". Levo oko mu je zbog bolesti izvađeno 1856. Glas mu je bio tanak i u običnom razgovoru govorio je malo, često koristeći uzrečicu „molimo". Znao je da svakoga sasluša, čak i svoje protivnike, i ta prirodna potuljenost karakteriše njegovo političko delovanje. Kada se obraćao narodu, Vučić je mogao besediti da zanese. Izražavao se, za seljake, jasnim metaforama i alegorijama. Njegov neosporni govornički talenat dolazio je još više do izražaja aktivnošću njegovih pristalica koji su, prema unapred dogovorenom planu, glasnim odobravanjem ili odbijanjem podbunjivali neodlučne na zboru. Njegovi pomagači bili su, uglavnom, ljudi iz Šumadije. Do kraja života oblačio se po turski: fes, hube, široke čakšire, jemenije i silav. Načinom odevanja je želeo da se poistoveti s narodom. Međutim, u njegovoj kući bilo je sve po evropski; kada se u mnogim bogatim domovima vino pilo iz čutura, kod njega je bilo kao u gospodskom evropskom domu. U kući u Beogradu živeo je s Agnijom i poslugom... Posle ženine smrti 1855. živeo je sam. Kada je otrovan, takoreći niko nije za njim žalio. Sahranjen je u običnom seljačkom odelu, onako kako je većina seljaka, za čija se prava borio, sahranjivana i onako kako je počeo svoj burni život."

(Iz knjige „Toma Vučić Perišić" Radomira J. Popovića)

O životu i delu Tome Vučića Perišića (1788‒1859), najmoćnijeg čoveka Kneževine Srbije pored Miloša Obrenovića u prvoj polovini i početkom druge druge polovine 19. veka, čijom zaslugom su proterani Obrenovići i u Srbiju na presto 1842. doveden knez Aleksandar Obrenović, govori dr Radomir J. Popović, naučni savetnik Istorijskog instituta Beograd.

Autor i voditelj: Dušanka Zeković