Snimak Opere Orfej i Euridika iz Metropolitena

Starogrčki mit o muzičaru Orfeju koji odlazi u podzemni svet kako bi vratio svoju mrtvu suprugu Euridiku, pobuđuje najdublja ljudska pitanja želje, patnje, kao i moći, odnosno ograničenja umetnosti. Ista priča je tema i najstarije sačuvane opere - Euridika Jakopa Perija iz 1607. godine. Gluk i njegov libretista okrenuli su se tom mitu kao osnovi dela kojim su želeli da ostvare ideje o novom tipu opere. Razočaran krutim formama ovog žanra koje su vladale u to vreme, Gluk je tragao za reformom opere u smislu vizionarskog i potpuno integrisanog jedinstva muzike, poezije i igre. Želeo je, u stvari, da pevači služe drami, a ne obrnuto. Sve veća popularnost Hendlovih opera danas pokazuje da mnoga dela komponovana pre Glukove reforme imaju snagu koja i dalje deluje, ali ne može se osporiti da opera Orfej i Euridika, sa svojom partiturom transcendentne i neodoljive lepote, nije doprinela širenju svesti o pozorišnom potencijalu ovog žanra. Mocart i Vagner su bili među Glukovim naslednicima i otvoreno su priznavali da mu mnogo toga duguju.
Kristof Vilibald Gluk (1714‒1787) rođen je u Bavarskoj, a muziku je učio u Milanu. Postao je član orkestra i zahvaljujući tome mnogo naučio o produkciji opere u tom gradu gde su izvedena i njegova prva dela. Putovao je širom Evrope privlačeći sledbenike i učenike za svoju filozofiju sveobuhvatnog opersko-pozorišnog iskustva. Posle značajnih uspeha u Londonu, Pragu, Drezdenu i posebno Parizu, Gluk je najveća dostignuća imao u Beču gde je i preminuo. Tu je bila i premijera Orfeja 1762. Glukov libretista bio je istaknuti italijanski pesnik Ranijeri de Kalcabiđi, koji je i sam proveo mnoge godine u Parizu, bio pod uticajem francuske drame i delio Glukove težnje ka idealnom muzičkom teatru.
Radnja opere Orfej i Euridika smeštena je u idealizovani starogrčki pastoralni ambijent i u mitološki podzemni svet. Ova postavka je više konceptualna nego geografski autentična i način na koji se može realizovati sasvim ispravno se menja u svakoj eposi. Kad mu nevesta Euridika umre od ujeda zmije baš posle venčanja, sin muze i tračkog princa, čudesni svirač Orfej preduzima nešto što nijedan čovek nije - odlazi u podzemni svet i svira za bogove moleći ih da mu vrate Euridiku. Tako ova priča spaja moć ljubavi i muzike, a ispričana je tako direktno da je to bilo revolucionarno. Događaji se odvijaju gotovo u realno vreme, sa kumulativnim dejstvom, zbog čega se predstava u Metropolitenu izvodi bez pauze.
Što se vokalnog parta tiče, Gluk je svesno izbegavao pevačko razmetanje za koje je osećao da je kompromitovalo dramsku sadržinu opere tokom ere kastrata. Oni su do toliko dominirali operskom scenom da su, po Glukovom mišljenju, kompozitori bili prinuđeni da suzbiju sopstveni talenat kako bi prikazali tehničku briljantnost pevača. Gluk se u početku nije lišavao usluga kastrata, ali uloga Orfeja, koju danas pevaju mecosoprani ili kontratenori, zaista deluje svojim muzičkim i dramatskim rafinmanom (otmenom jednostavnošću, kako kaže Kalcabiđi) pre nego vokalnom pirotehnikom. To je očigledno u dvema najistaknutijim Orfejevim solističkim arijama - Kakvo čisto nebo i Šta da radim bez Euridike - arijama koje dolaze iz srca, bez ijedne preteranosti. Kada se prvi put pojavi na sceni, Orfej to ne čini uobičajenom bogato ukrašenom arijom ulaska koja bi prikazala njegov glas, već sa tri dirljiva ponavljanja Euridikinog imena nad horskim lamentom. Čak su i plesne scene krajnje uverljive i subverzivno uznemirujuće, dok u isto vreme zadržavaju tu otmenu jednostavnost. Hor je integralni deo ansambla u kojem su samo tri uloge - Orfej, Euridika i Amor.
Na snimku koji ćemo slušati naslovnu ulogu tumači mecosopran Džejmi Barton, dok je Euridika sopran Hei-Kjang Hong, a Amor takođe sopran Hera Hejsang Park. Ansamblom Metropolitena diriguje Mark Viglsvort, a urednice prenosa su Bojana Žižić i Gorica Pilipović.