недеља, 07. мар 2021, 09:05
Rančićeva kuća u Grockoj - biser narodnog graditeljstva
Svaka kuća na svetu ima svoju priču, čak bi se moglo reći da, slično ljudima, svaka ima biografiju. Kakva god da je, udžerica ili dvorac, svako od nas će uvek sa mnogo emocija pričati o rodnoj kući, onoj u kojoj je prohodao, progovorio, gde su bila ona neka vrata, prozor, sto i fotelja, šporet ili kredenac; kao i lica, poznata, nasmejana, zabrinuta, namrgođena… sve ono što ostaje kao prva spoznaja horizonta našeg sveta i ujedno kao njegov temelj. Kako rastemo i odrastamo, rastu i šire se i te granice (poneko shvati da ih zapravo i nema), ali rodna kuća zauvek ostaje parametar stvari i doživljaja oko nas, kojem se vraćamo kada sve drugo merimo okom ili dušom.
Neke kuće, koje su sigurno i nečije rodne, imaju, pak, veći značaj, jer postanu spomenici - istorijskog vremena, načina života u njemu i samog graditeljstva, i to pođednako majstorskog umeća i vekovima prikupljanog praktičnog iskustva, moglo bi se reći i mudrosti.
Baš takva je Rančićeva kuća u Grockoj, izvanredan i, jednako tako očuvan, primer narodnog graditeljstva sa početka XIX veka, koja je, posle dva veka pripadanja porodici Rančić, od 2007. dom Centra za kulturu Grocka. Lepotica-kuća, baš kao i cela varoš, tako dugo potcenjivana kao samo vikendaški raj na obali Dunava, blizu centra Beograda, postale su naše „kojekuda" odredište kada nam je virus korona 2020. suzio granice kretanja.
Ali biće to još jedan u nizu dokaza koje smo svi dobili tokom borbe sa epidemijom - da nam je osim mnogo gubitaka, donela i neke dobitke kojima se nismo nadali. Upoznali smo bolje sebe i najbliže okruženje i shvatili da garancija za velike priče nije ni destinacija ni distanca.
Grockom kroz vekove, pa zatim kroz Rančićevu kuću, od podruma do krova i celim dvorištem, vodila nas je Zorica Atić, direktorka u njoj smeštenog Centra za kulturu.
Zabeležile Mirjana Nikić i Elizabeta Arsenović.
Коментари