недеља, 11. окт 2020, 09:05
Priča o svili
Svilen je konac, i gajtan, a svilene su i haljine. Neko je tako sav svilen, jer je otmen fin i nežan. I bonbona ima svilenih. Ali pre svih – svilena je buba.
Prema legendi svilu je otkrila Ši Ling Či, supruga kineskog cara, 2700. godine p.n.e. kada je šetajući vrtom primetila larve gusenica na dudovom lišću. Došla je na ideju da se od niti koje proizvode te larve može dobiti fina tkanina. Carica je zbog toga dobila ime Šen Tan ili "Boginja svilenih buba".
Jedno vreme iznošenje jajašca svilene bube iz Kine bilo je strogo zabranjeno. Za prekršitelje tih odredbi izricala se smrtna kazna. Seobom ljudi prenosi se i seme svilene bube. Najpre na Istok u Japan, potom Indiju, a onda Bliski Istok pa u Evropu.
Na ovim prostorima se svilarstvo pojavilo upravo za vreme cara Justinijana. Zbog klime, zemljišta i reljefa gajenje svilenih buba i dudova je bilo prisutno na centralnom Balkanu, odnosno južnoj i centralnoj Srbiji. Svilarstvo je nastavilo da postoji i za vreme vladavine Osmanlija, a seobom Srba stiže u Vojvodinu i razvija se, po odredbi tadašnjih vlasti u Austrougarskom carstvu.
U ovu našu svilenu priču zakoračiće danas Dušanka Marković, kustos, muzejski savetnik i etnolog u Muzeju grada Novog Sada, koji se nalazi na divnom brdašcu Petrovoradinske tvrđave. Tamo vas vode Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić.
Коментари