недеља, 04. окт 2020, 17:05
Zabavnik
Valjda nijedna državna ustanova nema i ne dobija tako šaljivu poštu kakvu od igrača i neigrača dobija naša Klasna lutrija - pisalo je u listu VREME, 13. decembra 1931. godine. Izgleda da veći broj igrača nije bio obavešten, niti se obaveštavao o postupku izvlačenja srećaka, pa je Lutriji stizalo mnogo pisama naivnog sadržaja, sa neostvarivim željama. Na prvom mestu bili su oni koji mole.
Usrdno su se obraćali s molbom da njihova srećka pod brojem tim i tim izvuče bar 40 hiljada dinara jer im je bolesna mater ili im je puna kuća dece, ili su toliko siromašni da služe po kućama, te gaje nadeždu da će ih dobitak bar na kratko osloboditi bede. Po njihovom mišljenju, sve bi to glatko mogao da udesi direktor Klasne lutrije, koji treba samo da migne pa da njihov broj dobije željenu premiju...
U beogradskom Studentskom kulturnom centru, 26. septembra 1985. godine, pevala je Niko. Bio je to događaj za pamćenje o kojem su pisali i novinari Džuboksa. Niko je bila već rok veteranka. Put ka svetlostima rok bine vodio ju je od Nemačke, gde je rođena kao Krista Pefgen, preko Engleske, sve do Amerike, Francuske i ponovo Engleske. Njena muzička domovina postao je ceo svet. Govorila je 7 jezika i bila plavokosa, harizmatična femme fatal rok scene.
Prvu zbirku kratkih priča Dušana Prelevića «Kako je umro Baš Čelik» nekad smo često poklanjali jedni drugima, i na prvoj strani, onoj gde se pišu posvete, obično pisali - «U ovoj knjizi je i po neki deo nas». Posle je Prele napisao «Voz za jednu bitangu», a mi smo se ponovo, što bi rekli klinci «primili», čvrsto verujući da još uvek čuvamo one dragocene deliće sebe koje smo prepoznali u njegovoj prvoj knjizi i da se nikada nećemo promeniti...
Urednik i voditelj: Mirjana Blažić
Коментари