Jovana Milovančević: Individualno sećanje u romanima Vladimira Tabaševića

Jovana Milovančević primećuje da ono što povezuje romane Vladimira Tabaševića „Tiho teče Misisipi", „Pa kao" i „Zabluda svetog Sebastijana" jeste sećanje, problem sećanja: „Da li se može postojati izvan sećanja i da li smo, uopšte, bilo šta drugo do puko sećanje na sebe?" Uz to, nije li pripovedanje uvek već nekakvo sećanje? Kako, najzad, drugačije uspostaviti ono isto u nama samima osim pričom i sećanjem?

U romanima Vladimira Tabaševića junaci, naravno, pokušavaju svojim sećanjima da daju dovršen oblik, da ih učvrste, da kroz sećanja shvate sebe i rekonstruišu ono što se događalo, ali upravo u tim pokušajima oni se suočavaju s neuspehom. Sećanja su, naprosto, nestalna. Zbog toga im ne preostaje drugo do jezik, ali, u Tabaševićevom slučaju, ne kao puki instrument, ili posrednik između stvarnosti i nekakvog unutrašnjeg sveta, niti kao armatura sećanja, već kao ono u čemu sećanje prebiva. I upravo kroz analizu jezika Jovana Milovančević dolazi do prodornog uvida: „Tabaševićevi junaci su na sećanje najčešće primorani". Ovom perspektivom teoretičarka otvara ogromno polje „problema sećanja" koje seže do Platona, da bi, u moderno doba, svoj vrhunac doživelo, verovatno, kod Prusta. Onako kako se Prustovi junaci nedobrovoljno (nehotično) sećaju, onako kako su, ukusom kolača, zvukom, ili prizorom, naprosto primorani da se sećaju (jer ne mogu da se ne sećaju), tako ni Tabaševićevi junaci nemaju izbora: za njih sećanje je način na koji žive. Oni su satkani od sećanja, a „sećanje bića na sebe u romanesknoj fikciji Vladimira Tabaševića događa se kao jezičko samoosećanje ili spoznanje u jeziku". Na kraju, dakle, kao i na početku (uostalom), nalazi se jezik. Zbog toga je, izvodi Milovančević, čak i zaborav stvar jezika, a ne samo sećanje: tamo gde trauma, poput infarkta, ubija sećanje, rađa se „fikcijska činjenica", te junake proganja ne, naprosto, sećanje, već ono čega se ne mogu setiti.

Jovana Milovančević napisala je živ tekst o problemu sećanja pokazujući, još jednom, svoj nesporni teorijski talenat.

Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković