Margaret Atvud: Jestiva žena

Kanadska spisateljica Margaret Atvud veoma je dobro poznata ovdašnjoj čitalačkoj publici, a i onoj publici koja prati savremene serije: Sluškinjina priča verovatno je najpoznatije delo ove spisateljice. Jestiva žena (The Edible Woman, 1969), pak, prvi je njen objavljen roman, ali ovo "kašnjenje" od pedesetak godina, kada je o prevodu reč, na ponešto paradoksalan način pokazuje da je reč o velikoj spisateljici: roman je toliko savremen i svež, dakle uspeo je u tolikoj meri da zahvati opšte tokove, da mu vreme nije moglo ništa. Naprotiv. Jestiva žena i dalje se, svojom preoblematikom i načinom na koji postavlja pitanja, nalazi u središtu savremenih opsesija i savremenih problema. (Na sličan je način i Sluškinjina priča bila svojevrsno predosećanje povratka ubistvenih konzervativnih priča koje se okreću religijskom fanatizmu, autoritarnim praksama, lažima u javnom prostoru, te, nikako ne na poslednjem mestu, nasilju.)

Roman Margaret Atvud pojavljuje se, kako u pogovoru sugeriše prevodilac Novica Petrović, „u prelomnom periodu za feministički pokret, otprilike u isto vreme kada su se, na tragu knjiga Beti Friden Mističnosti ženskog, u Britaniji, odnosno, Sjedinjenim Državama, pojavile studije Džermejn Grir Ženski evnuh (1970) i Kejt Milet Seksualna politika (1970), koje su utrle put onome što se u akademskim krugovima danas standardno naziva 'ženskim studijama'. Tako je, sticajem okolnosti, narativ Jestive žene na upečatljiv način doprineo da 'problem koji nema ime', o kojem je pisala Beti Friden, od lične nelagode i nezadovoljstva mnoštva žena u Severnoj Americi preraste u pitanje od širokog javnog značaja: životna situacija junakinje romana Merien Mekalpin veoma plastično odražava onu, kako je napisala Beti Friden, 'neobičnu diskrepanciju između stvarnosti naših života kao žena i predstave kojoj nastojimo da se prilagodimo, predstave koju sam ja nazvala mističnošću ženskog'".

Jedna od glavnih niti romana jeste što glavna junakinja otkriva sopstveno telo, te ograničenja rodne uloge koja joj je namenjena. Novica Petrović piše: „Što se tiče Merieninog stava prema rodnoj ulozi za koju je, kako stvari stoje, bila predodređena društvenim konvencijama epohe, ona (...) isprva izgleda malo svesna sopstvenog tela i njegovih potreba, kako iz perspektive materinstva tako i erotskih zadovoljstava koje joj može pružiti. Ženska tela i njima svojstveni biološki procesi kao što su trudnoća, rađanje i menstruacija u romanu se tretiraju sa distanciranošću koja katkada poprima komične tonove. Za razliku od Merien, njena prijateljica Klara i cimerka Ejnsli imaju pozitivan stav prema biološkoj funkciji žene, ali njihovi različiti pristupi materinstvu rezultiraju u oba slučaja komičnim ishodima". Upravo ton kojim Atvud ispisuje ovaj roman, njena duhovitost i, naravno, pronicljivost, ne samo da temu čine važnom i nezaobilaznom, već i sam tekst uistinu uspelim i važnim.

Roman Margaret Atvud objaviće izdavači Treći trg i Srebrno drvo iz Beograda.

S engleskog preveo Novica Petrović.
Čita Dušica Mijatović.
Urednik Ivan Milenković