Žene u muzici – Marijan Anderson

Marijan Anderson je rođena 27. februara 1897. u Filadelfiji kao najstarija od tri sestre. Kako su njihovi roditelji bili aktivni u zajednici okupljenoj oko Baptističke crkve, zajedno sa sestrama je još kao devojčica nastupala u horu, često se pojavljujući i kao solistkinja. Po završetku srednje škole prijavila se za studije na Muzičkoj akademiji u rodnom gradu, međutim, kao Afroamerikanki nije joj bilo dozvoljeno da upiše fakultet. Rasna diskriminacija sa kojom se susrela nije je obeshrabrila u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Naime, uz podršku filadelfijske afroameričke zajednice, privatno je pohađala časove kod Đuzepa Bogetija. Ovaj iskusni američki pedagog i tenor u mladoj umetnici je prepoznao jedinstven dar, pa je, vođen željom da je predstavi široj publici, odmah zakazao koncert u njujorškoj Gradskoj kući aprila 1924. godine. Međutim, njen nastup niti je privukao pažnju publike (izvori ukazuju da je sala bila gotovo prazna!), a ni reči kritičara nisu joj bile naklonjene. Uprkos ovom, polaznom neuspehu, već naredne, 1925. godine imala je veliki proboj na takmičenju pevača koje je organizovala Njujorška filharmonija. Kao pobednica konkursa, 26. avgusta je debitovala uz pratnju Njujorške filharmonije, a publika i kritičari su ovog puta njen nastup toplo prihvatili. Već 1928. godine održala je zapažen koncert u Karnegi holu, a za njim su sledili brojni resitali i u drugim američkim dvoranama.

Nakon uspešnih nastupa u Americi, Marijan Anderson je imala strelovit uspon na evropskoj turneji. Leta 1930. godine upoznala je finskog pijanistu Kostija Vehanena, koji je bio njen klavirski saradnik nekoliko narednih decenija, a nakon izuzetnog zajedničkog nastupa u Helsinkiju, privukla je pažnju i Jana Sibelijusa. Kako ukazuju istorijski izvori, Sibelijus je bio očaran njenim impresivnim vokalnim veštinama, istakavši da je ona „specifična umetnica koja zna da prodre u nordijsku dušu". Njih dvoje su potom uspostavili prijateljstvo koje je ubrzo preraslo i u dugogodišnju profesionalnu saradnju.

Godine 1933. Marijan Anderson je debitovala u Vigmor holu u Londonu, a potom su usedili i drugi, izuzetno zapaženi koncerti u vodećim evropskim dvoranama. Istoričari ukazuju da na ovim nastupima umetnica nikada nije naišla na diskriminaciju zbog svog afroameričkog porekla. Interesantno je istaći da je u Rusiji i gradovima Istočne Evrope takođe imala svoje vatrene pristalice, postojala je čak i 'Marijan groznica' kako ističu izvori, a ubrzo je pobrala simpatije brojnih dirigenata. Nakon zadivljujućeg nastupa u Salcburgu 1935. godine, slavni Arturo Toskanini izjavio je da „Marijan Anderson ima glas koji se može čuti jednom u sto godina". Narednih godina koncertirala je u Americi i Evropi, ali zbog nedostatka glumačkog iskustva nije rado nastupala u operskim kućama. Međutim, ostvarila je dragocene studijske snimke arija, koji i danas imaju antologijsku vrednost. Jedna od retkih operskih uloga je Ulrika u Verdijevom Balu pod maskama, koju je izvodila u njujorškom Metropolitenu 7. januara 1955. godine. Ovo je ujedno bio i prvi nastup Afroamerikanke u Metu.

Marijan Anderson je odlikovana značajnim nagradama i priznanjima, a njen život je bio inspiracija brojnim umetnicima. Godine 1957. postala je članica Američke Akademije nauka i umetnosti, 1958. imenovana je za Ambasadorku dobre volje u Ujedinjenim nacijama, a tokom šezdesetih godina bila je aktivna borkinja za ljudska prava. Pored toga, 1978. dobila je odlikovanje Kenedijevog centra, nacionalnu Medalju za umetnost 1986, a Gremijevu nagradu za životno delo 1991, kao i počasni doktorat čak tri američka univerziteta: u Vašingtonu, Filadelfiji, kao i Smit koledža.

Preminula je 8. aprila 1993. godine.

Urednica Irina Maksimović Šašić