Lešek Kolakovski: Eseji

„Za mene je uvek bila zagonetka, zbog čega se u tiranskim sistemima zabranjuje pisanje o opšte poznatim stvarima. Naizgled ništa gluplje: događa se neka svinjarija, neka trulež u društvenom životu, neke činjenice o osveti koje se čuju do neba. Svi, apsolutno svi to znaju, a oni koji zabranjuju pisanje o tim svinjarijama, truležima, skandaloznim činjenicama, takođe savršeno znaju da su sve te stvari poznate. Prema tome tu se ne radi o tome, da se neke stvari iznose na videlo, s obzirom da se i ove nalaze javno na videlu, da ih takoreći celokupno društvo posmatra, govori o njima, raspravlja o njima, buni se, kritikuje, osuđuje. S obzirom na to, kažem, napisati o nečem takvom u štampi ili u knjizi značilo bi objaviti davno objavljenu stvar, nikakvo umeće, nikakvu tajnu. Međutim – to nije slobodno.

Taj sistem, kako sam već pomenuo, na prvi pogled ostavlja utisak nečeg glupog. Ne kažem: nemoralnog, skandaloznog, nedoličnog, zlikovačkog itd. Obično glupog – jer, ako je neka istina  postala opticajna banalnost, šta će se dogoditi ako neko tu banalnost ponovi u štampanom vidu; šta će se dogoditi, ako umesto da se kazuje u razgovorima pomoću zvukova, to biva saopštavano pomoću štamparske boje i pisanih znakova?

Pa ipak, brojne opservacije dopuštaju domišljanje, da u tom sistemu zamisao nije ni glupa ni naivna, kako se može činiti. Odnosno, urednik časopisa nije u pravu kada kaže nešto tako cenzoru, kad svi to već znaju! Tada cenzor sažaljivo klima glavom i odmahuje rukom. Međutim, cenzor je u pravu, a ne urednik. Cenzor dobro zna da između svima poznate vesti i iste, javno u štampi, objavljene vesti postoji suštinska i izuzetna razlika"...

(odlomak iz eseja Pohvala cenzora)

Tekst čita Gordana Gačić.
Urednica Olivera Nušić.