Elizabet Povineli: Divergentna opstajanja (2/2)

Po rečima Elizabet Povineli, zapadnjački doseljenici pokušavaju da zarobe istinu starosedelaca tj. autentičnost, u jednom imaginarnom, zamrznutom homogenom vremenu pre „događaja" kolonijalnih masakara. Potom oni tom imaginarnom objektu suprotstavljaju svoju vlastitu istinu kao unutrašnje odmotavanje dobrote i pravde. Ovaj rascep konstituiše kako američki, tako i evropski identitet: u oba slučaja, starosedelački glasovi bivaju proterani u hladno skladište nepremostive prošlosti pre invazije, gde nastavljaju da umiru u potomstvu liberalnog demokratskog kapitalizma. I za Amerikance i za Evropljane, masovna smrt afričkih i indijanskih naroda obezbedila je uslove za njihovo vlastito rođenje i usvajanje njihovih svetih reči kao što su „liberalizam", „demos", „kapitalizam", „sloboda", „prijateljstvo", „neutralnost" i „razum." Ako postoji opšta ekonomija zapadnjačkih progona, razlog tome je što su njihove socijalne i političke tvorevine prenaseljene specifičnim sablasnim prisustvom masakriranih tela kojima ne mogu ni da upravljaju niti da ih se otarase, zato što su ona uslov njihove najdublje intime. To nam pomaže da razumemo grozničavost s kojom oni, zapadnjaci, gledaju u prošlost mimo uistinu postojećih starosedelačkih (crnih i braon) tela, u potrazi za tragovima onoga-što-je-bilo-pre-svega-ovoga. Oni gledaju u ogledalo koje im neće pokazati njihove sopstvene krvave ruke i prepuna creva.

Prevod s engleskog: Dušica Popović
Tekst čita: Aleksandar Božović
Urednik: Predrag Šarčević