Stvaralaštvo Johana Baptista Kramera

U prvoj deceniji 19. veka, kada je Kramerova karijera u Londonu bila u usponu, kompozitor je odlučio da se, po ugledu na svog mentora Mucija Klementija, uključi i u poslovne aktivnosti u sferi muzičkog izdavaštva: 1805. godine ušao je u prvi ortački poduhvat osnovavši izdavačku kuću „Kramer i Kejs", a 1810. u naredni, sa Semjuelom Čepelom, što je rezultovalo preduzećem koje se pored izdavaštva bavilo i izradom klavira i organizacijom koncerta, te je izraslo u jednu od ključnih engleskih muzičkih institucija ovog perioda. Konačno, 1824. godine, Kramer je sa značajnim uspehom pokrenuo još jednu izdavačku kuću, pod svojim imenom, koja postoji i danas.

Istovremeno, Kramer je pokušavao da uokviri svoj opus klavirskih sonata. Godine 1812. objavio je Sonatu za klavir opus 53, koju je naslovio kao L'Ultima, odnosno Poslednja, koja je trebalo da predstavlja finale njegovog pijanističkog izraza u ovom žanru. Kramer je odista pet godina "ćutao" u žanru sonate, ali je ipak do kraja svog života objavio još šest sonata kojima je dodelio odgovarajuće brojeve opusa. Sonata opus 53 koncipirana je kao trostavačna, u a-molu, sa laganim uvodom u tempu grave i ambicioznim prvim stavom u tempu moderato, u kome kompozitor propisuje energičnu i ekspresivnu interpretaciju i koji je zasićen tipičnim Kramerovim pijanističkim zahtevima, poput paralelnih oktava.

Zanimljivost u Kramerovoj biografiji jeste i to da je on jedini kompozitor koji je imenovan u popularnim romanima njegove savremenice, engleske spisateljice Džejn Ostin, a u njenoj porodičnoj muzičkoj zbirci može se pronaći izdanje Kramerovog divertimenta za klavir Les petits riens.

Dve godine mlađi od Kramera, austrijski kompozitor i pijanista Jozef Velfl takođe se ubrajao u jednog od vrhunskih majstora svog instrumenta. Nakon perioda provedenog u Beču, u poslednjoj deceniji 18. veka, Velfl je započeo evropsku turneju, provodeći najviše vremena u Parizu, da bi 1805. godine, kao i Kramer, odabrao London kao svoj novi dom. Savremenici u su Velflu videli jednog od Mocartovih mogućih naslednika, a neretko su ga poredili i sa Klementijem. Velflova pijanistička tehnika, utemeljena na bečkom briljantnom stilu, a potom oblikovana pod uticajem engleske škole, bila je izrazito zahtevna, što se ogleda i u određenim štampanim delima.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić