In memoriam – Luj Andrisen

Luj Andrisen je rođen u Utrehtu 1939. godine u porodici muzičara. Studirao je na Konzervatorijumu u Hagu, a od 1962. do 1964. godine usavršavao se u Milanu i Berlinu kod Lučana Berija. Veoma brzo po okončanju studija, povezao se sa holandskim umetnicima Mišom Mengelbergom, Rajnbertom de Leuom, Peterom Shatom i Janom van Flajmenom, sa kojima je delio levičarske političke stavove, kao i uverenje da je potrebno napraviti veliki preokret u konzervativnom svetu klasične muzike u Holandiji. Prvi veliki javni "istup", grupa koja je nazvana "Petorica" imala je 1969. godine kada su njeni članovi prekinuli nastup Konserthebau orkestra pod upravom Bernarda Haitinka, udarajući u zvečke i druge perkusivne instrumente, kako bi iskazali svoj protest i „označili simfonijski orkestar kao statusni simbol vladajuće elite". Kako to navodi muzikološkinja Jelena Novak, „ovaj događaj, iznedren i iz tekovina PROVO pokreta, ostao je urezan u muzičku istoriju Holandije - bio je to manifest koji je otvorio prostor za izgradnju nekonvencionalnog muzičkog sveta, onog sveta u kojem će kultura živopisnih ansambala, decentralizacija institucija i progresivni savremeni muzički jezici voditi glavnu reč".

Luj Andrisen je gotovo čitav svoj umetnički opus posvetio tom cilju. Od sedamdesetih godina prošlog veka, on se zalagao za stvaranje radikalne muzičke estetike, najpre prestajući da komponuje za konvencionalne ansamble, već za specifične sastave sastavljene od tradicionalnih instrumenata, ali i električne i bas gitare. Ni savremeni stilovi i kompozitorske prakse nisu ostali izvan polja njegove kritike - iako je njegov kompozicioni postupak uključivao repetitivnost, zbog čega je često bio nazivan minimalistom, njegova interpretacija ovog stila sasvim je bila drugačija od milozvučnih, atmosferičnih radova njegovih američkih kolega. Za razliku od njihovih tonalno utemeljenih kompozicija, u Andrisenovom harmonskom jeziku su dominirale disonance karakteristične za dela evropske posleratne avangarde. U svojoj muzici, on je često posezao sa sasvim različitim i naizgled udaljenim izvorima inspiracije, od džeza i popa preko rane muzike, do Stravinskog i Baha kao velikih uzora i nesumnjivih trajnih vrednosti. 

Pored predane i radikalne borbe protiv muzičkog konzervativizma, Andrisen je u svoja dela utkao i jasnu društvenu kritiku i političku poruku. Jedan od njegovih prvih velikih radova, koji je realizovao zajedno sa Rajnbertom de Leuom i Peterom Shatom, opera Rekonstrukcija bila je jasna kritika američkog imperijalizma, a svoje marksističke korene, Andrisen je jasno iskazao i u jednoj od njegovih najpoznatijih kompozicija, delu Workers Union, odnosno Radnički sindikat. Ova kompozicija, napisana je 1975. godine, prema rečima autora „za bučnu grupu instrumenata". Ne želeći da determiniše izvođački sastav i na taj način limitira mogućnost različitih ansambala da sviraju ovo delo, Andrisen je demonistirao neke od glavnih postulate svoje poetike: delo ne poseduje tonalni centar, melodika je neodređena, dok je stožerni element muzičkog jezika ritam, a glavni strukturni princip repetitivnost. 

Ljubav prema snažom zvuku, bila je jedna od konstanti u Andrisenovom životu. Prema rečima saradnika, prilikom jednog izvođenja u Tanglvudu, sredinom devedesetih, muzičarima je rekao da bi „više voleo da odsviraju pogrešnu notu veoma glasno nego ispravnu notu veoma tiho". Ovakav "ikonoklastični" pristup izvođenju, Andrisen je razvijao još od studentskih dana, kada se intenzivno bavio improvizacijom. Za potrebe izvođenja, osnovao je i dva ansambla, De Folharding i Hoketus, čiji će naziv poneti i jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija, u kojoj je demonstrirana njegova jedinstvena upotreba ansambla, oslonac na repetitivnom razvoju muzičkog toka i pre svega, neumoljivost ritmičkog pulsa.

Osim kompozicija za ansamble, značajan deo svog opusa ovaj holandski autor je posvetio i glasu. U njegovom opusu su ostale dve samostalne opere – Roza: smrt kompozitora i Pišući Vermeru, obe nastale u saradnji sa Piterom Grinavejem, te filmska opera Komedija, inspirisana Danteovom Božanstvenom komedijom za koju je nagrađen prestižnom Gromajer nagradom. 

Pored ovih dela, u njegovom opusu se nalaze veliki vokalno-instrumentalni ciklusi poput Države – zasnovane na istoimenom Platonovom delu, ali sa nedvosmisleno marksističkom kritikom mesta koje muzika ima u društvu i načina njene konzumacije. Inspiraciju nije pronalazio samo u značajnim literarnim i filozofiskim delima, već i istoriji umetnosti. Tako 1985. godine nastaje delo Stil čiji naslov ukazuje na stvaralaštvo Pita Mondrijana, a u kojem Andrisen kombinuje apstraktne forme i bugi-vugi. Ova kompozicija kasnije je integrisana u obiman ciklus Materija, u kojem se pojavljuju i muzičke reminiscencije na dela Baha, Stravinskog, flamanske šansone L'homme armé, ali i vanmuzička inspiracija koja se kreće od sedamnaestovekovnih traktata o brodogradnji, do dnevnika Marije Kiri. Osvrćući se na ovako široko postavljen spektar tema, operski reditelj Pjer Odi je rekao da svako Andrisenovo scensko delo „može da odleprša u fantaziju i ekstremnu slobodu strukture, sa kolažom različitih muzičkih idioma". Ove disparatne materijale, povezivao je prodoran i smeo zvuk, koji je ostao zaštitni znak Andrisenove muzike, sa orkestracijom u kojoj su pojačane sekcije duvačkih instrumenata, uz klavijature, električne gitare i snažan korpus udaraljki. 

Vremenom, ugled ovog holandskog autora je sve više rastao, te je 1978. godine dobio poziv da postane predavač na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu. U narednoj deceniji, predavao je i na Univerzitetu Jejl u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i na Univerzitetu u Lajdenu, šireći svoj uticaj na generacije značajnih mladih autora poput Mišela van der Aa, Ričarda Ejersa i Stiva Marlanda. Andrisen je bio izložen i kritikama 2013, kada je prvi put posle četrdeset pet godina komponovao i jedno delo za orkestar – Misterije – i to kao porudžbinu orkestra Konserhebau. Međutim, dok je ovaj potez naljutio neke od njegivh pristalica, koje su smatrale to svojevrsnom „kapitulacijom pred establišmentom", ovaj događaj bi se mogao posmatrati i iz sasvim drugačije perspektive, kako to novinar lista Gardijan navodi, kao svedočanstvo da je „Andrisenov kompozicioni pristup postao dominantan u njegovoj domovini". 

Poslednje delo koje je Andrisen javno predstavio u decembru prošle godine, bilo je vokalno-instrumentalno ostvarenje pod nazivom Maj posvećeno Fransu Brigenu, a koje je izveo Orkestar 18. veka, koji je ovaj dirigent decenijama vodio. Bolest je primorala Andrisena da se u devetoj deceniji povuče iz javnog muzičkog sveta i da nastavi da stvara improvizujući na klaviru. To je radio sve do 1. jula ove godine, kada je preminuo u domu za obolele od demencije, nedaleko od Amsterdama.

Urednica emisije: Ivana Neimarević