Muzej zvuka – Mise Žoskena de Prea

Na početku emisije slušaćete jednu od najpoznatijih misa ovog autora – misu La sol fa re mi koju je Petruči prvi put štampao 1502. godine. Pretpostavlja se da je napisana tokom osmdesetih ili devedesetih godina 15. veka, u vreme kada je Žosken de Pre bio u službi porodice Sforca, tačnije papskog legata i kardinala Askanija Sforce. U pitanju je jedan od najstarijih i najpoznatijih primera tehnike „sođeto kavato” u kojoj se tema kompozicije izvodi od slogova neke fraze ili imena. Ovog puta to je bila izreka „Laša fare mi” koja bi u slobodnom prevodu značila „Prepusti to meni”, a koju su aristokrate u Žoskenovo vreme koristile kako bi se odbranile od brojnih zahteva svojih potčinjenih. Anegdotu koja objašnjava nastanak teme ove mise zapisao je prvi put Glareanus 1547. godine, mada se devedesetih godina prošlog veka pojavila još jedna teza o nastanku dela, koja je bila vezana za Princa Džema, mlađeg brata sultana Bajazita II, koji je utočište pronašao u Italiji. Bez obzira na okolnosti nastanka ovog dela, ono što ga izdvaja u opusu Žoskena de Prea jesu jednostavnost i harmonska pokretljivost, te ekstremna redukcija motivskog jezgra, jer gotovo cela misa izrasta iz ove fraze od pet tonova. Motiv se ponavlja preko 250 puta tokom čitavog dela, u različitim varijacijama, obrtima i trajanjima, koja postaju sve kraća i kraća u završnom stavu Agnus Dei kako bi se intenzivirala dramatika i dostigla kulminacija ciklusa.

Pored mise La sol fa re mi, u emisiji ćete čuti još jedno delo najverovatnije takođe komponovano u periodu dok je ovaj autor bio vezan za milansku porodicu Sforca. Misa Di Dadi je kantus-firmus misa zasnovana na šansoni „Zar nikad neću imati više sreće” Roberta Mortona, koju često nazivaju i Misom kockica, jer postoje indicije da je bila inspirisana praksom kockanja na milanskom dvoru. Vizuelne i muzičke reference na popularnu igru pojavljuju se u partituri koju je štampao Petruči, a teorije o njihovom značenju i danas se gomilaju. Ispred tenorske deonice nalaze se prikazi kockica koje svaki put imaju drugačije vrednosti, ali koje ukazuju da je De Pre poznavao kako igra funkcioniše i da je protivnik izbačen kad jedan od igrača dobije dobitnu kombinaciju. Razlog zašto su ovi prikazi prisutni u jednom duhovnom delu ostaje nejasan – da li je Žosken dao ilustraciju značenju teksta šansone, ili je u pitanju uobičajena žalopojka nesrećno zaljubljenog muškarca, ili pak težnja izmučene duše da pronađe iskupljenje? Ovo poslednje tumačenje prihvatili su brojni istraživači, pronalazeći dodatni argument u činjenici da se nakon odseka Pleni sunt celi u stavu Sanktus kockice više ne pojavljuju, a da odseci Osana i Benediktus koji slede prate obred osvećivanje hleba i vina, te kao najsvetiji deo mise donose preokret i promenu atmosfere dela.

Urednica emisije: Ivana Neimarević