Opera – Luiđi Kerubini: Faniska

Kerubini je u poslednjim decenijama XVIII veka i počekom XIX veka, bio jedan od najpopularnijih operskih kompozitora u Francuskoj, čija je reputacija prevazilazila granice ove zemlje. Cenjen zbog svoje muzičke efikasnosti i atraktivne dramaturgije, 1805. godine je dobio poziv da napravi dva nova dela za Dvorsku operu u Beču. Od predviđenih opera, Kerubini je jedino završio operu komik Faniska, koja je premijerno predstavljena bečkoj publici u Kerntnertor teatru 25. februara 1806. godine u prisustvu cara Franje II. Dve nedelje kasnije, Kerubini se iznenada vratio u Pariz, verovatno iz političkih razloga zbog narastanja tenzija između Austrije i Francuske, odnosno zbog ličnog poziva koji mu je uputio Napoleon.

Kerubini se posebno isticao u specifičnom tipu komične opere – takozvanoj "operi spasa" koju možemo opisati kao delo čija je tematika prepuna teškoća, pa čak i užasnih situacija, ali je krasi srećan i trijumfalan kraj. Ove opere karakterišu snažni dinamični kontrasti, emotivno povišena stanja, turobna atmosfera koja se smenjuje sa trenucima trijumfa i borbenosti, kao i moralno ispravni i hrabi glavni junaci, kojima se suprostavlja moralno korumpirani antagonista.

Luiđi Kerubini je još u revolucionarno vreme, 1791. godine napisao operu Lodoiska, koja će postati prototip za druge opere spasa, kako u njegovom opusu, tako i stvaralaštvu njegovih savremenika. Zanimljivo je napomenuti da je i Lodoiska, poput Faniske koju večeras predstavljamo, smeštena u Poljsku i da glavni junci nose poljska imena, stereotipno osmišljena da se završavaju na ska i ski. U pitanju je bila određena egzotizacija istoka Evrope, tog mesta "u sred ničega" iz tačke gledišta tadašnje Francuske - mesto dovoljno udaljeno da bi se u njega mogle smestiti sve one emocije karakteristične za post-revolucionarnu realnost evropskog Zapada. Sa druge strane, možemo reći i da je Faniska jedna vrsta "rimejka" popularne Lodoiske, s tim da je siže pojednostavljen, a akcenat stavljen na supružničku ljubav i vernost.

Libreto za Fanisku je napisao poznati bečki pisac operskih predložaka Jozef Zonlajtner, koji se poslužio melodramom popularnog dramaturga Rene-Šarla d Pikserekura čiji je naziv bio Tamnice Poljske iz 1803. godine. Opera je doživela veliki uspeh na premijeri i izvođena je tokom nekoliko sezona: do 1810. imala je 64 predstave, u više nemačkih gradova, kao i širom Austrijskog carstva. Takođe, beležena su i izvođenja u Sankt Peterburgu i Amsterdamu, ali je kasnije nestala sa repertoara. Poslednje dokumentovano izvođenje ovog dela je uprilično u Frankfurtu 1860. godine prigodom obeležavanja jednog veka od Kerubinijevog rođenja.

Sam siže se bavi sukobom poljskih magnata u okolini Sandomježa, u kojem Zamoski otima suprugu Rasinskog i potom ih zatvara u tamnicu svog zamka. S obzirom da se opera velikim delom odvija u kazamatu, Kerubini se odlučio da na muzički inovativne načine prikaže atmosferu mraka i laguma. Ovakve scene poznate pod italijanskim imenom za podzemlje "sotterraneo", bile su izuzetno popularne u operama post-revolucionarnog perioda, s kraja XVIII i početkom XIX veka. Većina njih dočarava negativne emocije protagonista – strah, užas, bes, očajanje i moguće ih je povezati sa društvenom i kulturnom imaginacijom revolucionarnih previranja i mitologizacijom vladavine terora. Zanimljivost opere Faniska leži i u paralelama sa Betovenim Fidelijom, ne samo zato što je libreto za obe napisao Jozef Zonlajtner, već i zbog Kerubinijevog, sa muzikološkog stanovišta, opravdanog uticaja na Betovenov vokalni izraz. Faniska i Fidelio takođe dele slični dramski siže, relativno redak u operi, o snazi supružničke ljubavi, vernosti i odricanja. Moralni i moralizatorski ton je sličan Betovenovom i posledica je etičke polarizacije protagonista – supružnici su prikazani u najpozitivnijem svetlu, a njihovi postupci su neupitni i ispravni. Sa druge strane, tiranin Zamoski je personifikacija pokvarene, prevrtljive i zle osobe, kao što je to i Pizaro u Betovenovom Fideliju. Iz današnje perspektive Kerubinijevu Fanisku treba revalorizovati kao važnog preteču Fidelija i kao delo koje svojim kvalitetima zaslužuje ravnopravno mesto uz Betovenovu jedinu dovršenu operu.

Urednica Ksenija Stevanović