Festival u Verbijeu 2014

Kada se 1792. godine iz rodnog Bona preselio u Beč, Betoven se brzo uspostavio kao izuzetan pijanista i stekao brojne poštovaoce i pokrovitelje u aristokratskim krugovima. Među njima je bio i knez Karl fon Lihnovski, koji je prethodno bio Mocartov učenik i pokrovitelj, a u čijem je domu Betoven boravio izvesno vreme. Istorijski izvori navode da je 1796. tada dvadesetšestogodišnji Betoven krenuo na veliku koncertnu turneju u svojstvu pijaniste, jedinu u karijeri, a koja ga je najpre odvela u Prag, a potom i u Drezden, Lajpcig i Berlin. Knez Lihnovski je želeo da Betoven u Berlinu bude predstavljen kralju Fridrihu Vilhelmu Drugom, strastvenom violončelisti koji je na svom dvoru upošljavao neke od najboljih muzičara tog doba. Sedam godina ranije, 1789, knez Lihnovski je doveo Mocarta na dvor, a ova poseta je rezultirala komponovanjem nekoliko gudačkih kvarteta u kojima je kompozitor posebno istakao deonice violončela. Hajdnova poseta dvoru Fridriha Drugog 1787. dala je slične rezultate.

Među okupljenim dvorskim muzičarima bio je i violončelista Žan-Pjer Dipor, čiji je talenat Volter duhovito opisao rečima „Gospodine, činiš da verujem u čuda jer vola pretvaraš u slavuja", dok je Kristijan Šubart istakao da Dipor „... gudalo vodi kao mač u oluji, dok se note slivaju kao kišne kapi". Međutim, za razliku od Hajdna i Mocarta, Betoven se nije okrenuo gudačkom kvartetu, već je za potrebe kralja i njegovih dvorskih muzičara komponovao prve dve sonate za violončelo i klavir, označene brojem 5 u njegovom opusu, u kojima je postavio instrumente kao ravnopravne partnere. Ove dve sonate su premijerno svirali Žan-Pjer Dipor i Betoven na pruskom kraljevskom dvoru 1797. godine, a izvori ističu da je koncert prihvaćen sa velikim oduševnjenjem, te da je bio izuzetan muzički događaj koji je dao nove smernice u kamernoj muzici izdvajajući violončelo kao solistički instrument.

U kamernoj muzici do Betovena, violončelo je najčešće bilo deo kontinua, dok se u solističkim deonicama pojavljivalo relativno retko. Među njima možemo istaći, kao poznate primere, sonate i koncerte Vivaldija, Đeminijanija i Bokerinija. No, tek je Betoven od violončela stovrio ravnopravnog partnera klaviru. Betoven se suočio i sa problematikom akustičkog balansa između deonica violončela i klavira, pošto se u tom periodu razvijala mehanika klavira koja je rezultirala snažnijim, voluminoznijim zvukom. Drugim rečima, kompozitor je morao da obrati posebnu pažnju na zvučnu izbalansiranost, jer je postojala opasnost da deonica violončela bude potpuno u senci, posebno kada bi oba instrumenta svirala u istom registru. U svih svojih pet sonata za violončelo, Betoven je znalački rešio ovaj problem: omogućio je violončelu i klaviru da sviraju u dijalogu, u potpunosti je koristio dinamički opseg violončela - od pijanisima do fortisima, uključujući krešenda i akcentovanje vrhunaca, oslanjajući se na veliku ritmičku energiju violončela i naglašavao je brojnim sforcandima, odnosno iznenadnim naglascima.

Urednica Irina Maksimović Šašić