Stvaralaštvo Ferdinanda Paera

Dok su njihova scenska ostvarenja bila predmet raznovrsnih salonskih adaptacija, italijanski operski kompozitori na prelazu iz 18. u 19. vek i sami su se priključivali produkciji muzike za salon, pre svega raznovrsnim zbirkama pesama za jedan ili više glasova. Reč je o muzici koja je pre svega bila namenjena pevačima-diletantima, tipizirane melodike i bez većih tehničkih izazova, te jednostavnih harmonskih uodnošavanja u duetima. Stihovi ovih pesama namenjenih privatnoj sferi, pre svega ljubavne tematike, pružali su, pak, pesnicima više slobode i neposrednosti od operskih libreta.

Skoro dve decenije stariji od Paera, Nikolo Cingareli ubrajao se među vodeće autore italijanske opere poslednje decenije 18. veka, ali važno mesto u njegovom opusu zauzima i vokalna muzika namenjena koncertnom ili salonskom podijumu, koja je bila vidno oblikovana uspehom sentimentalnih salonskih žanrova koji su zahvatili Napulj nakon Francuske revolucije. Cingareli se među autorima salonskih pesama izdvajao po istančanom književnom ukusu, koji se ogledao u interesovanju za poeziju Dantea, Petrarke, Ariosta i Tasa. Primer toga je i njegovo omuzikaljenje trideset trećeg pevanja epa Pakao iz Danteove Božanstvene komedije, u formi ciklusa pesama za glas i klavir.

Većina Paerovih klavirskih i salonskih instrumentalnih kompozicija potiče iz perioda kada je boravio u Parizu, za vreme Napoleonove vlasti. U ovu grupu ubraja se i zbirka od tri velike sonate za klavir i violinu i violončelo ad libitum. Čućete treću sonatu iz ove zbirke, u Es-duru, u izvođenju pijaniste Andree di Renca. Reč je o trostavačnom delu, sa polonezom na mestu završnog stava, u kojem kombinuju razvijena formalna rešenja i inventivna klavirska faktura sa operskom i salonskom melodioznošću.

Autor emisije Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić