Svetske muzičke pozornice

Prvi deo emisije ispuniće Šumanova Prolećna simfonija u Be duru, opus 38 broj 1. Ovo delo nastalo je 1841, u izuzetno srećnom periodu kompozitorovog života, kada je nakon žučne svađe sa Fridrihom Vikom, ocem cenjene pijanistkinje Klare Vik, ona Robertu Šumanu na kraju i obećana. Istorijski izvori navode da je do 1840. godine Šuman napisao čak stotinu pesama posvećenih Klari, a tada je, uz veliku podršku svoje supruge, skicirao i prvu simfoniju. Kako je u svom dnevniku Klara istakla: „Najbolje bi bilo da Robert komponuje za orkestar; njegova mašta prevazilazi opseg klavira. Po osećaju, sve njegove kompozicije su orkestarske... Najviše od svega želim da on komponuje za orkestar – to je njegovo polje! Oh, mogu li uspeti da ga navedem na taj put?”, reči su Klare Šuman. Premijera Prolećne simfonije upriličena je 31. marta 1841. u Lajpcigu, kada je Gevandhaus orkestrom dirigovao Feliks Mendelson, a delo je izuzetno toplo prihvaćeno.

Simfonijom u Ce duru, broj 2 opus 61 završava se jedan od najmračnijih perioda Šumanovog života. Naime, prateći Klaru Šuman na turneji po Rusiji koja je započela 1844, kompozitor je zapao u depresiju koja ga je potpuno paralisala: depresivno stanje je bilo toliko jako da nije bio u stanju da govori, niti da se kreće. U Drugoj simfoniji Šuman kroz tematske transformacije, citate i aluzije na muzički način opisuje svoje psihičko stanje i prevazlaženje mračne melanholije. Razloge za ovaj snažni napad depresije možemo naći, pored Šumanovog krhkog psihološkog zdravlja, i u činjenici da je tokom turneje osećao da je sveden na ulogu pratioca svoje uspešne supruge - izuzetno cenjene i međunarodno priznate pijanistkinje. Životna kriza dovela je kompozitora i do prekida saradanje sa časopisom Die Neue Zeitschrift für Musik koji je, zajedno sa Fridrihom Vikom i Ludvigom Šunkeom, Šuman osnovao u Lajpcigu 1835, ali koji je vremenom počeo da posmatra kao neku vrstu "ropstva".

Po povratku iz Rusije, decembra 1884. sa porodicom se seli u Drezden pošto je doživeo teško razočaranje jer nije nominovan na mesto Mendelsonovog naslednika u Gevandhausu u Lajpcigu. U Drezdenu tokom proleća 1845. godine, a zahvaljujući obnovljenom interesovanju za Bahov kontrapunkt, započinje rad na Drugoj simfoniji, shvatajući da je pred njim novi stvaralački put vezan za stvaranje celovitih kompozicija koje je prethodno morao u potpunosti da promisli i mentalno oblikuje. Delo je posvetio Oskaru Prvom, švedskom princu iz dinastije Bernadot, a ono je, kao i Prva simfonija, premijerno izvedeno pod dirigentskom palicom Feliksa Mendelsona 5. novembra 1846. godine u lajpciškom Gevandhausu.

Urednica Irina Maksimović Šašić