Opera – Georg Fridrih Hendl: Agripina

U ovoj produkciji Hendlova drama per muzika koja traje preko tri sata podeljena je u dva dela, mimo svoje uobičajene segmetnacije u tri čina, kako bi se postigla dramaturški koherentnija scenska radnja. U osnovi celog zapleta je situacija u kojoj Agripina, pošto je čula da se njen suprug imperator Klaudije, utopio po povratku sa pohoda u Britaniju, pravi spletku ne bi li dovela svog sina iz prvog braka, Nerona, na rimski presto. No, Klaudije je ipak preživeo i Agripina se dalje dovija kako bi ispunila svoj cilj, pre svega koristeći mogućnost koju joj pruža zaljubljenost kako Kluadijeva, tako i njegovog spasioca Otona u istu ženu – lepu Popeju, prema kojoj ni Neron nije ravnodušan.

Operu Agripina Hendl je napisao 1709. godine na libreto kardinala Vinčenca Grimanija, koji je izdejstvovao da se delo izvede u pozorištu koje je pripadalo njegovoj porodici – Teatru San Đovani Grizostomo u Veneciji – tokom karnevalske sezone. Premijera je prošla slavno i može se reći da je ova opera otvorila Hendlu vrata Evrope. Njegov biograf Džon Mejnvering 1760. godine opisuje premijeru na sledeći način: „U pozorištu su na svakoj stanci odjekivali uzvici Viva il caro Sassone – Živeo nam dragi Saksonče! Bili su potpuno zaneseni veličanstvenošću i sublimnošću stila, jer do tada nisu poznavali da moći harmonije i modulacije, mogu biti tako blisko ugođene i tako snažno povezane”.

Agripinu muzikolozi i danas smatraju jednim od najuspešnijih Hendlovih operskih ostvarenja. Svoju dramsku ubedljivost pre svega duguje odličnom i duhovitom libretu kardinala Grimanija koji je napisao tipični, venecijanski, anti-herojski komad, u kojem svi likovi osim Otona, rado i cinično prave spletke jedni protiv drugih. Ipak, njih krase određene vrline – Agripinina ambicija je vezana za ljubav prema njenom sinu Neronu, te Hendl čini da njene deonice uvek izražavaju iskrenu emociju, čak i kad smišlja fatalne zavere. Mnogi tumači opere su tvrdili da je Grimani svoju Agripinu zamislio kao karikaturu papskog dvora pod Klimentom XI, ali Hendlova muzika ne zalazi u satirične elemente libreta. On stvara uspešnu i uzvišenu operu seriju sa svim pripadajućim elementima – uvertirom u francuskom stilu, da kapo arijama, trijom, kvartetom, konciznim seko rečitativima i samo jednim rečitatvom akompanjato. U ovoj operi Hendl je, shodno praksi svog doba, koristio arije i motive iz svojih drugih dela, kao i iz opere Oktavija Rajnharda Kajzera. U kasnijem periodu kompozitor je muziku iz Agripine iskoristio i u operi Rinaldo i pastorali Akis i Galateja.

Iako je ova Hendlova opera bila zaboravljena u potonjim vekovima, ona je ispunjena izuzetnom muzikom, kao i snažnim i neobičnim likovima, koji na pravi način dočaravaju ovu priču o ljubomori, besu, ljubavi i pre svega žudnji za vlašću i moći. Među svim likovima izdvaja se Agripina koja je lukava manipulatorka, posvećena samo jednom cilju – da svog sina Nerona dovede na presto. Ona je preterano zaštitnički nastrojena kao majka, nedovoljno verna kao supruga, pritom je zavodnica i lažna prijateljica, i što je najzanimljivije ne odstupa, kao lik, previše od istorijskih podataka o Juliji Agripini Avgusti. No, iz današnje perspektive možemo se zapitati da li je ovakva kompleksna ženska ličnost dobila objektivan tretman – pre svega kod Tacita – ili je njenom liku pridodata aura "nemoguće" i transgresivne žene koja odstupa od patrijarhalnog morala.

Urednica Ksenija Stevanović