Opera – Johan Kristof Fogel: Zlatno runo

Nemački kompozitor, Johan Kristof Fogel, rođen je 1756. u Nirnbergu, a umro je u Parizu 1788. godine. Za vreme svog kratkog života napisao je dve opere, nekoliko simfonija i koncerata, kao i veliki broj kamernih dela s obzirom da je bio angažovan kao hornista u orkestrima Vojvode od Monmoransija i Grofa Valentinoaa. U Parizu je postao vatreni pobornik Glukove operske reforme, pošto je prisustvovao trijumfalnom uspehu Alkeste i tokom svoje karijere je pokušavao da bude dosledan stilu bečkog kompozitora. Fogel je u zabeleškama savremenika bio opisivan kao pomalo ekscentrična ličnost, čija je plahovitost i ekstremna senzibilnost bila pripisivana i njegovoj velikoj sklonosti ka piću. U krčmi je po svemu sudeći upoznao libretistu svoje dve opere – Filipa Derijoa, koji je veći deo života proveo na mestu sekretara francuskog pesnika barona Čudija.

Opera Zlatno runo je postavljena na sceni Pariske opere 1786. godine uz veliku podršku uprave ove institucije koja je priželjkivala uspeh ovog dela napisanog u Glukovom stilu. Nažalost, očekivanja se nisu obistinila, što zbog promene ukusa publike, što zbog odlučnog otpora zastupnika italijanskog tipa opere, takozvanih Pičinista. I potonje obnove, uz dodavanje ekstenzivnih baletskih scena, nisu pomogle da Zlatno runo zaživi na operskoj sceni, čak ni uz promenjeni naziv Medeja u Kolhidi. Fogelova druga opera Demofon koja je izvedena posthumo 1789. godine, pokazala se kao mnogo uspešnija, bacivši Zlatno runo u zaborav sve dok 2013. Erve Nike, uz podršku Centra za francusku romantičarsku operu Bru Zane i Centra za baroknu muziku u Versaju, nije izneo na svetlost dana ovu partituru.

Fogelovo Zlatno runo iz današnje perspektive ispunjeno je inovativnim i vrlo originalnim postupcima. U njoj primećujemo elemente nemačke muzike, odnosno majnhajmske škole posebno u ambicioznoj uvertiri, u nekoliko plesova koji su zastupljeni u ovom delu, kao i u scenama oluje i magijskih dešavanja. Razvijeno instrumentalno pismo primećujemo i u pratnji horova, arija i rečitativa. Lik Medeje je posebno dramski razvijen, sa naglašenim emocijama koje su savremenicima bile čak i prenaglašene, uz korišćenje harmonija i orkestarskog kolorita koji vrlo jasno anticipira dolazeću romantičarsku estetiku. Primetna je i Fogelova okretnost u pisanju arija koje plene svojim lirizmom, tako da možemo reći da je ovo zaboravljeno delo bilo upravo ona nedostajuća karika za razumevanje razvoja opere na francuskom jeziku od Gluka do pojave Spontinija.

Urednica Ksenija Stevanović