Betovenova kolekcija Euroradija

Betoven je odrastao u nešto relaksiranijem katoličkom okruženju poznog 18. veka koje je pokušavalo da poveže dogmu sa liberalnim stremljenjima epohe Prosvećenosti. U tom pogledu kompozitora nije previše zanimala formalna strana religije, ali je zato, tokom života, izgradio samostalan pristup veri, fokusirajući se pre svega na prirodu svemogućeg boga koji se nalazi izvan granica ljudske spoznaje.

Dok je komponovao Misu Solemnis, Betoven je želeo da rečima mise pristupi sa najvećom ozbiljnošću i da nađe pravi način da ih poveže sa muzikom, tretirajući ovo delo kao svoj lični testament i vrhunac svog stvaralaštva. Pokušaj da se u muzičke okvire prenese veličanstvenost božanskog bića, u nekoj vrsti religijskog zanosa, prenela se potom i u Betovenovo naredno delo, Devetu simfoniju, gde je iskoristio strofe iz Šilerove Ode radosti, koje se obraćaju veličanstvenom Bogu - stvoritelju sveta i čovečanstva. U ovom smislu Misa Solemnis i Deveta simfonija stoje zajedno kao Betovenov autentični religijski iskaz u poznim godinama stvaralaštva, koji je ujedno i zaokret spram herojskih motiva Eroike i Leonore, odnosno Fidelija, ali i logični razvoj njegove poetike koja uz pomoć snage, energije i monumentalnosti transcendira realnost.

No, iako je Deveta simfonija ostala jedno od najuspešnijih i najuticanijih Betovenovih dela, Misa Solemnis nema taj status, pošto dimenzije i kompleksnosti ove partiture predstavljaju izazov i za slušaoce i za interpretatore. Moguće je da bi Misa Solemnis u nekoj "skraćenoj" verziji, kao što je to bio slušaj i na bečkoj premijeri 1824. godine, kada su izvedena samo tri stava, bila prihvatljivija za češća izvođenja i našla lakši put do široke publike. Betoven je u ovom delu napisao i jednostavnije i neposrednije stranice poput uzdržanog i lirskog Kirije, Sanktusa sa interludijumom orguljskog prizvuka i Benediktusa sa eteričnim violinskim solom. Tu je i istovremeno dirljivi i pokrenuti Agnus Dei, koji dva puta iznenada prekidaju uzbuđene fanfare i melodramatski rečitativi, kao i jedna virtuozna modulirajuća fuga. Svakako su dva najkompleksnija i najteža stava u ovom delu Glorija i Kredo u kojima Betoven pokušava da pomiri stariju tradiciju duhovne muzike sa sopstvenom vizijom organizacije ova dva centralna stava misnog ciklusa. Na taj način on uspeva da prevaziđe sve uobičajene muzičke, ali i liturgijske granice ove vokalno-instrumentalne forme i da stvori delo koje stoji rame uz rame sa ostvarenjima Hajdna, Palestrine Hendla i Baha.

Urednice Ksenija Stevanović i Jelena Damjanović