Opera – Rihard Štraus: Elektra

Rad na operi Elektra Štraus je započeo pošto je njegovu maštu pobudila postavka Maksa Rajnharda u Berlinu tragedije Huga fon Hofmanstala, koja se oslanja na Sofokolov original. Treba napomenuti da je te iste 1905. godine, još jedna Rajnhardova režija sa Gertrudom Ajzolt u glavnoj ulozi – ona Vajldove Salome – takođe inspirisala nastanak istoimene Štrausove opere. Posle velikog uspeha Salome naredne godine, Štraus je zatražio dopuštenje od Hofmanstala da iskoristi njegov tekst, čime je započela plodonosna saradnja između kompozitora i književnika koja će trajati tri decenije. Hofmanstal je bio oduševljen što će moći da radi na operi i rado je prilagodio svoj tekst Štrausovim zahtevima, skraćivajući ga i dodajući pojedine scene, zbog čega je kompozitor 1908. godine izjavio da je Hofmanstal „rođeni libretista”.

Štraus je ipak oprezno radio na Elektri iz razloga što nije želeo da se delo precipira kao previše slično Salomi. I pored sveg truda da izbegne poređenje, ipak danas možemo primetiti pored jednočine forme i to da su obe glavne junakinje u raljama opsesije koja pokreće dramu, da su u centru svih događanja i da je atmosfera mračne psihologije i dekandencije prisutna u oba dela. Ove sličnosti su, po svemu sudeći, više vezane za Hofmanstalovu inspiraciju Vajdlovim komadom, nego za Štrausov doprinos, ali govore o duhu vremena, o epohi u kojoj su Frojdovi i Brojerovi tekstovi o histeriji, privlačnost mračnih delova ljudske psihe i dekadentni eksces bili u modi. Sam Štraus je uspeo da sa svoje strane, i to vrlo ubedljivo, napravi dve, muzički potpuno različite opere. On koristi još veći i monumentalniji orkestar nego u Salomi: pomenimo samo osam klarineta pored osam horni i kvarteta Vagnerovih tuba, pored violina i viola podeljenih u čak tri grupe. Zanimljivo je napomenuti da orkestar Bečke opere, na primer, kada izvodi Elektru puni kapacitet svoje orkestarske rupe do poslednjeg pedlja. 

Premijera ovog dela, koje će se uspostaviti kao izrazito popularno, upriličena je 25. januara 1909. godine u Semper operi u Drezdenu. Ubrzo su se nizale inostrane premijere; iako je u Metropoliten operi bila zabranjena, u Njujorku je izvedena nezavisno i to na francuskom jeziku. Elektrin trag se osećao širom sveta, a reakcije su bile snažne, bilo da su bile pozitivne ili negativne u smislu njene brutalnosti i ekspresivnosti.

Zanimljivo je napomenuti da je najprisutniji i najsnažniji motiv onaj Agamemnona koji se pojavljuje, gotovo onomatopejski, u prvim orkestarskim taktovima, dok, na primer, Hrizostemis nikada ne biva čak ni imenovana u operi - ostajući uvek nazivana u Elektrinim replikama „ćerkom moje majke” i „devojkom”. Na ovaj način značaj figure oca – Agamemnona – za dešavanja i psihološka stanja junaka koje gledamo na sceni ostaje bez premca. U operi susrećemo otvoreno atonalne segmente - ali njih treba razumeti kao pokazatelje pojačanih psiholoških stanja glavnih junaka, a ne kao deo radikalne koncepcije razaranja tonalnosti. Štraus nikada nije težio ostavljanju tonalnog okvira iza sebe, te sličnosti koje se primećuju između Elektre i na primer Šenbergovog Iščekivanja koje je takođe komponovano 1909. godine, leže pre svega u ekstremnosti vokalne linije, histrionskoj dramatičnosti, snažnom dinamizmu i postromantičarskoj upotrebi orkestra, dok partitura Elektre u svom harmonskom jeziku apsolutno ostaje unutar tonalnih zakona.

Urednica Ksenija Stevanović