Umetnost interpretacije

Englesko-američki dirigent Leopold Stokovski, rođen 1882. godine u Londonu, studirao je na Kraljevskom muzičkom koledžu u ovom gradu. Profesionalni angažman započeo je 1903. godine kao orguljaš, u katedrali Svetog Jakoba u Londonu, da bi ubrzo otišao u Pariz, kako bi pohađao dodatne kurseve iz dirigovanja. Kada je 1908. godine Simfonijski orkestar iz Sinsinatija oglasio da traži novog dirigenta, Stokovski se prijavio i uprkos nedostatku ozbiljnije prakse, dobio ovo nameštenje. Novine koje je uveo, poput „Popularnih koncerata” i njegova neskrivena namera da promoviše dela savremenih, živih autora, poput Štrausa, Sibelijusa, Rahmanjinova, Debisija, Glazunova i Sen Sansa, naišle su na opšte odobravanje, a njemu obezbedile reputaciju jednog od najuzbudljivijih mladih dirigenata. Samo tri godine kasnije, usledio je poziv iz Filadelfije, u kojoj će ostati narednih dvadeset pet godina. Filadelfijski orkestar, čiji je šef dirigent bio do 1936. godine, Stokovski je transformisao u jedan od najboljih ansambala na svetu, prepoznatljiv po svom glatkom, baršunastom zvuku. 

Leopold Stokovski je posebnu pažnju posvećivao građenju koherentnog orkestarskog zvuka koji je zasnivao na snažnom i bogatom zvuku gudačkog korpusa. Upamćen kao dirigent koji je upravljao bez palice, Stokovski je na sceni eksperimentisao sa različitim aspektima vizuelne prezentacije muzike, poput različitih načina osvetljenja muzičara, ali i kroz medijsku afirmaciju klasične muzike.

Ipak, bilo je i zamerki na njegovo dirigovanje – možda najveća bila je sklonost da menja originalnu orkestraciju, što je bila relativno česta praksa u prvoj polovini XX veka. Više uspeha kod kritike imao je sa svojim orkestracijama i transkripcijama dela na primer Johana Sebastijana Baha, koja je upoznao u mladosti kao orguljaš, a koja je želeo da približi široj publici. 

Tokom karijere koja je trajala koliko i njegov dug životni vek – do 1977. godine, Stokovski je dirigovao svim značajnim američkim orkestrima, ostvarivši impozantnu karijeru o kojoj govore brojni albumi na kojima je zabeležio široki dijapazon literature epoha klasicizma i romantizma. Veoma rano se zainteresovao za fonograf, tako da je prve snimke svojih izvođenja zabeležio još 1917. godine. Njegov entuzijazam za nove, eksperimentalne tehnike snimanja nije ga napustio ni kasnije, a jedan od najpoznatijih primera je audio zapis crtanog filma Fantazija Volta Diznija, koji je u saradnji sa „Belovim laboratorijama” zabeležen u izuzetno kompleksnoj, ranoj verziji višekanalnog načina snimanja. Svoje prve stereo zapise objavio je 1954. godine za izdavačku kuću Ar-Si-Ej Viktor, na kojoj su zabeleženi odlomci iz baleta Romeo i Julija Sergeja Prokofjeva. 

Urednica emisije: Ivana Neimarević