Majstori baroka

Napulj je po svemu sudeći početkom XVIII veka bio ne samo centar operske umetnosti, već je zahvaljujući svojim izuzetnim obrazovanim ustanovama postao i mesto gde su stasavali sposobni i virtuozni violinisti. U to se uverio i Arkanđelo Koreli koji je 1702. godine na turneji u ovom gradu imao loš dan, sa puno falševa na javnom izvođenju, ali su zato lokalni muzičari iz orkestra mogli „s lista” da odsviraju njegova dela bez grešaka. Prvi od odličnih svirača koji je dobio međunarodno prizanje je bio Anđelo Ragaci, student napuljskog konzervatorijuma Santa Marija di Loreto kod profesora Đankarla Kailoa. Njegova međunarodna reputacija je povezana za dinastijom Habsburgovaca, od kada je početkom druge decenije XVIII veka stupio u službu nadvojvode Karla Austrijskog, koji je 1711. godine postao car Karlo VI. Za vreme takozvanog „rata za špansko nasleđe” Ragaci je zajedno sa dvorskim orkestrom pratio ovog vladara od Barselone do Beča gde je dobio stalnu poziciju 1713. godine. U međuvremenu, Napulj je pripao Austrijancima, te se Anđelo Ragaci 1722. godine vratio u rodni grad gde je prvo bio predvodnik drugih violina dvorskog orkestra, da bi 1729. posle smrti Pjetra Markitelija postao i koncertmajstor. No, nije se dugo zadržao na ovoj poziciji jer je Napulj nekoliko godina kasnije ponovo došao u posed porodice Burbona, posle ratova za poljsko nasleđe. Ragaci je kao austrijski službenik dao ostavku na mesto koncertmajstora i 1734. godine se preselio u Beč. U tom periodu dovršio je ciklus od dvanaest sonata na kojem je radio prethodnu deceniju, a potom ih je štampao u Rimu uz posvetu Karlu VI. Po smarti cara i velikog ljubitelja muzike, koji je ostavio državnu kasu u velikim dugovima, habsburški dvor je prošao kroz niz „mera štednje”, koje su uticale velikim delom i na smanjenje broja muzičara u orkestru. Ragaci je zato otišao u penziju i poslednjih deset godina svog života, do smrti 1750. u Beču, proveo je baveći se problemima muzičke teorije i istorije.

Ragacijeva zbirka „Sonate a kvatro” prikazuje veliku stilsku raznovrsnost: neka od dela koja ćete čuti su bliža kontrapunktskim ričerkarima, druga virutoznim trio sonatama, dok su neka najbliža solističkom koncertu i končertu grosu. Formalno inovativne u svom spoju polifone fakture i briljantnog virtuoziteta, moguće je da se ova dela manje oslanjaju na karakteristike napolitanske tradicije, a više na ukus bečkog dvora koji je negovao imperijalnu agendu spajanja različitih izraza - od strog polifonog sloga Johana Jozefa Fuksa do osvežavajuće vedrine popularnih Vivaldijevih koncerata.

Urednica Ksenija Stevanović