Majstori baroka – Mikelanđelo Rosi

Rosijeva karijera je pre svega vezana za Rim, ali je takođe stvarao i u Torinu i Ferari, gde je dobijao najprestižnije angažmane. Rođen je u Đenovi 1601. godine, a 1624. godine iz dokumenata saznajemo da je angažovan u Rimu, u ansamblu kardinala Mauricija Savojskog, moćnog i bogatog mecene, u čijoj palati je radio i Zigismondo D'Indija, koji će izvršiti važan uticaj na kompozicioni stil mlađeg Rosija. Od 1630. do 1632. godine Mikelanđelo Rosi je bio orguljaš i violinista pri crkvi San Luiđi dei Frančezi u Rimu, a takođe je bio u službi princa Tadea Barberinija, nećaka pape Urbana VIII. U tom periodu počinje da piše opere po kojima će postati slavan. Samo jedna od njih je sačuvana do danas – Erminija na Jordanu, čije je raskošno štampano izdanje iz 1637. godine pripremio rimski štampar Paolo Mazoti. Rosijeva reputacija je rasla. Pričalo se o njegovim madrigalima, koji su izazvali veliko interesovanje svojom neobičnom inovativnošću, a takođe zbirka Tokata i kuranti dobija svoje izdanje kao jedna od prvih kolekcija instrumentalne muzike za klavijaturne instrumente u istoriji. U narednom periodu Mikelanđelo Rosi je radio na dvoru Frančeska Prvog Estea u Modeni, ali opere koje je tamo pisao nisu sačuvane. Potom se vraća u Rim gde je do svoje smrti, 1656. godine, bio ključna muzička figura čiji uticaj se širi izvan granica Italije. Tu je napisao i svoje pozne madrigale, neobične po tome što su pisane za petoglasni a kapela sastav bez pratnje, kao i četiri partite na temu La Romaneska koje pokazuju slobodniju upotrebu instrumentalne forme. Tokom svog života u Rimu, Rosi je stanovao u Palati Pamfili čuvenoj po svojim vrtovima koju je sagradio Kamilo Pamfili nećak pape Inoćentija X. Tu se često družio i svirao sa drugim vodećim rimskim muzičarima kao što su Đovani Kapsberger, Đovani Batista Doni, Oracio Miki, ali je sretao i velikaše i uticajne ljude. Verovatno poznastvu sa Dečijom Acolinom treba da zahvalimo to što su Rosijevi madrigali preživeli do današnjih dana. Ovaj neobični kardinal, političar i erudita liberalnih shvatanja je bio i ljubavnik kraljice Kristine Švedske, jedne od najvećih mecena rimskog umetničkog života pošto se posle progonstva doselila u večni grad. Rosijevi madrigali su po svemu sudeći bili Acolinov poklon kraljici, jer rukopis koji se danas čuva u biblioteci Univerziteta u Berkliju, nosi Kristinin grb na svojim koricama. 

Madrigali Mikelanđela Rosija su pisani pre svega na tekstove Đovanija Batiste Gvarinija, vodećeg pesnika XVII veka, čiji su naizgled jednostavni stihovi i pastoralni sižei privlačili kompozitore, između ostalog i Klaudija Monteverdija.

Treba napomenuti da madrigali nisu izašli iz mode u Rimu u prvoj polovini XVII veka. Naprotiv, privlačili su veliku pažnju i verovatno su služili kao muzika za odabrane, za rimsku elitu ne samo u pogledu bogatstva i moći, već obrazovanja i ukusa. 

Rosijevi madrigali su smeli, kontrapunktski bogati, ali ne na uštrb razumevanja teksta, a takođe su i harmonski inovativni. Može se reći da je njegova hromatika, možda čak i više nego ona Đezualda da Venoze, prepoznatljiva kao savremena našem modernom uhu, jer ne podleže pravilima niti tonalnosti, niti renesansne modalnosti. Ova dela svedoče o bogatstvu ranog baroka – epohi dominacije monodijskog principa, razvijanju instrumentalne imaginacije, ali i sasvim partikularne vezanosti za svet vokalnog višeglasja čiju svežinu i slobodu donosi odsustvo svih sprega, pravila, ali i očekivanja od budućnosti. 

Urednica Ksenija Stevanović