Betoven i muzička kritika

U poslednjoj deceniji Betovenovog stvaralaštva, odnosno u periodu nakon Bečkog kongresa, glasovi koji su bili kritični prema njegovoj umetnosti su skoro potpuno utihnuli, a nemački muzički kritičari, inače prepoznatljivi po oštrini pera u disekciji tehničko-kompozicionih nedostataka savremenih autora, čak i umerene kritičke tonove na račun Betovena iskazivali su uz ogradu. U ovom periodu Betoven je publikovao svoje pozne klavirske sonate i gudačke kvartete, opuse koji su radikalno preispitali ova dva žanrovska okvira, ne nailazeći na skoro nikakav otpor od strane konzervativne muzičke kritike. U prikazu triju poslednjih Betovenovih klavirskih sonata, kritičar lajpciških muzičkih novina primetio je da je Betoven, tokom trideset godina umetničkog rada, trijumfalno potukao sve svoje kritičare i stvorio novu epohu u muzici. Kako je zapisao berlinski kritičar 1826. godine, Betoven je neretko oslobađao svoju umetnost običajnih stega, ako one nisu imali nikakvo mesto u unutrašnjem smislu dela. Ovo poslednje zapažanje posebno se odnosi na nove koncepte cikličnih dela koje pronalazimo u poznom Betovenovom opusu, pre svega na dvostavačne klavirske sonate, poput Sonate u ce-molu, opus 111, koja se sastoji od sonatnog alegra sa laganim uvodom i teme sa varijacijama. Potonji stav podstakao je sumnju lajpciškog kritičara da je reč o monotonoj, „monohromatskoj" tehničkoj studiji, iako je sonata dobila reči hvale na račun strastvenog i energičnog prvog stava. Na ovom mestu takođe možemo videti određeno razmimoilaženje između Betovenovih kritičara, odgojenih na njegovom „herojskom stilu" i romantičarskim interpretacijama istog, i samog kompozitora, koji je u svom poznom stvaralaštvu bio sklon poniranju u klasičarsko nasleđe svoje umetnosti.

U trećoj deceniji 19. veka poređenje sa Betovenom bila je jedna od najvećih pohvala koju je kritičar mogao da udeli mladom muzičkom autoru. Prva klavirska sonata koju je 1826. godine objavio Franc Šubert dobila je upravo ovakve reči hvale, verovatno iz pera Gotfrida Vilhelma Finka. Kritičar primećuje da su Šubertova ekspresija i tehnička rešenja slobodna i smela, potcrtavajući da bi se njegova sonata mogla okarakterisati i kao „fantazija", te da se može uporediti sa „najvećim i najslobodnijim Betovenovim sonatama". Zanimljivo je da i Šubertova sonata sadrži opsežan stav u formi teme sa varijacijama, u kome je kritičar primetio prirodnost muzičkog toka i slobodu izraza, pozitivno ocenjujući Šubertovu odluku da mu dodeli drugo mesto u okviru četvorostavačnog ciklusa.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić