Betoven i rivali

Betovenov simfonijski opus je u 19. veku posmatran izdvojen iz neposrednog okruženja, odnosno narativa „bečkih klasičara". Međutim, specifičnost i originalnost ovih dela bila je u sprezi sa novom ulogom žanra simfonije i izrazito kreativnog i kompetitivnog okruženja u kome je Betoven stvarao. Jedna od najintrigantnijih figura u ovom okruženju bio je Anton Eberl, austrijski kompozitor koji je, u periodu od 1803. i 1806. godine, pisao simfonije u isto vreme kao i Betoven, predstavljao ih na istim ili sličnim poluprivatnim izvođenjima i javnim koncertima i tom prilikom često dobijao pohvale muzičke kritike koje su njegova dela postavljale iznad Betovenovih. Kao što se može primetiti, za razliku od najčešće dekontekstualizovanih uodnošavanja Betovena sa Hajdnom i Mocartom, odnos sa Eberlom je odista pravo rivalstvo. Večeras ćete imati prilike da čujete po jedno simfonijsko ostvarenje ova dva kompozitora, njihove simfonije u Es-duru, koje su premijerno izvedene 1803. i 1804. godine. U hronološkom redu, prva je nastala Simfonija u Es-duru, opus 33, Antona Eberla, i izvedena je na privatnom koncertu u palati princa Lobkovica, koji je bio mecena i Betovenu i Eberlu. Posebnu pažnju u ovom ostvarenju privlači prvi stav, Alegro fuoko e vivače sa Andante sostenuto uvodom, specifičnim tretmanom orkestarskih boja i tematskim jedinstvom: tako lagani uvod donosi lirsku temu koja se razvija u dijalogu sordiniranih gudačkih instrumenata i punog duvačkog korpusa, uključujući trube i timpane, a pažnja slušaoca osvojena je snažnim tematskim jedinstvom postignutim korišćenjem motivskog materijala prve teme u mostu i u razvojnim odsecima.

Prvo javno izvođenje Eberlove Simfonije u Beču bilo je 6. januara 1804. na koncertu u organizaciji samog kompozitora, a tokom leta izvođena je i na popularnim koncertima na otvorenom. Iste godine, Betovenova Treća simfonija u Es-duru, opus 55, svirala se na privatnim koncertima u palatama princa Lobkovica u Beču i u Češkoj. Naredne godine, obe simfonije su se našle na repertoaru privatnih koncerata u salonu bečkog bankara Jozefa Virta, a 7. aprila Betovenova Simfonija predstavljena je i u Teatru an der Vin. Konačno, 1805. i 1806. obe simfonije su i štampane. Betovenovo ostvarenje danas je čuveno pod naslovom Eroika; međutim, u razmatranom periodu publici nije bio poznat taj naslov niti programsko tumačenje u vezi sa njim. Treća simfonija Ludviga van Betovena izdvaja se kao ključna u razvoju žanra u kojem glavne karakteristike postaju monumentalnost i singularni pristup svakom opusu. Ipak, ove odlike postoje kao zameci u Eberlovom ostvarenju; tako Betovenov čuveni Marča funebre ima svojevrstan pandan u Eberlovom laganom stavu, takođe oblikovanom kao marš u ce-molu.

Autor Srđan Atanasovski
Urednica Sanja Kunjadić