Antonio Marija Bonončini: Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja

Antonio Marija Bonončini je rođen u porodici cenjenih muzičara u Modeni, 1677. godine. Kao mlađi brat poznatog i traženog Đovanija Bonončinija, pripadao je maloj, ali odabranoj zajednici italijanskih kompozitora koji su stvarali na Habzburškom dvoru u Beču početkom XVIII veka. Ovi autori među kojima su bili Karlo Agostino Badija, Mark-Antonio Ziani i Atilio Ariosti - uveli su tokom vladavine Jozefa I kompozicione tekovine i estetiku italijanske muzike na habzburški dvor. To je bio slučaj i sa kamernim oratorijumom koji poseduje operske formalne obrasce i neposrednu, nekomplikovanu liričnost. Istovremeno Antonio Marija Bonončini pokazuje snažnu dramsku veštinu bez upotrebe virtuoznosti, čime se izdvaja iz operski mišljenog oratorijuma svojih savremenika i više približava Hendlovom idealu u njegovim kasnijim delima koji pripadaju ovom žanru, poput Teodore, Herkulovog izbora ili Samsona.

Ipak, delo je napisano na takav način da pokaže svo umeće bečkih dvorskih muzičara, pošto je oratorijum Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja premijerno izveden 1709. godine u kapeli cara Jozefa I u habzburškoj prestonici. Instrumentalni sastav je sveden, što ukazuje da je delo napisano za period velikog posta, u kojem je bilo poželjno da se pokaže poniznost i duhovnost. Istovremeno, Bonončini pokazuje svoju izuzetnu kontrapunktsku veštinu koja mu je zavredila veliko priznanje savremenika, posebno u orkestarskom uvodu i završnom horu Umro je pravednik u kojem peva svih pet solista. Italijanski pisac i teoretičar Padre Martini je, pola veka posle Bonončinijeve smrti, izuzetno visoko vrednovao stvaralaštvo ovog autora zapisavši sledeće: Iako nikada nije objavio ni jedno svoje delo, u njegovim ostvarenjima čujemo uzvišeni stil, tako živ, specifičan i ugodan, koji ga odvaja od većine ostalih kompozitora sa početka XVIII veka - epohe koja je obilovala važnim ljudima.

Poznati istoričar oratorijuma, američki muzikolog Hauard Smiter primećuje da su tekstovi oratorijuma koji pripadaju pokretu kontrareformacije isticali junaštvo, asketizam, misticizam, jeziva dešavanja i erotiku. Svi ovi elementi su prisutni u Bonočinijevom Usekovanju glave Svetog Jovana krstitelja, a posebno senzualni aspekt ženskih likova, tako važnih za dešavanja. U neku ruku daleki odjek ovog rešenja, libretiste Đovanija Domenika Filipešija, odzvanjaće do početka XX veka, kada će Rihard Štraus uz pomoć dramskog teksta Oskara Vajlda, Salomi podariti centralnu ulogu - dekadentne antijunakinje i fatalne zavodnice - bez premca. Iako i u Bonončinijevom oratorijumu Saloma ima važnu ulogu, ovde se radi pre svega o odnosu ćerke i majke, a ne o perverznoj opsednutosti Jovanom Krstiteljem kao u potonjoj verziji. Dramaturška prekretnica oratorijuma Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja je Salomina arija Delle palme u kojoj pretpostavljamo da ona pleše pred gostima i koja, suprotno svim pravilima barokne da kapo arije, biva odjednom prekinuta Irodovim rečitativom Nemoj više, prestani. Ovaj prekid - možda iz današnje perspektive izgleda beznačajno - odnosno izlazak iz konvencije, pokazuje u okvirima barokne estetike jasno profilisanje Salomine erotske moći i Irodove slabosti. Lik Anđela je tipičan poetski dodatak libretista XVIII veka, koji ima funkciju komentarisanja dešavanja i davanja prigodnog emotivnog tona. Oratorijum Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja spada u red manjih uspeha barokne muzike sa početka XVIII veka, koja poslednjih godina dobijaju ne samo muzikološki tretman, već i zasluženu muzičku reinkarnaciju.

Urednica Ksenija Stevanović