Muzej zvuka – Francisko de Penjalosa

Francisko de Penjalosa je rođen 1470. godine nedaleko od Toleda, u epohi velikog uspona Španije, poznatog kao Zlatno doba. Iniciran ponovnim osvajanjem Granade, dinastičkim ujedinjenjem Kastilje i Aragona, te otkrićem Novog sveta i potonjom kolonizacijom, ovaj ekonomski i politički zamah pretvorio je Španiju u jednu od vodećih svetskih sila. Opšte blagostanje ostavilo je traga u svim oblastima života i stvaralaštva, pa i na polju muzike. Naime, u okviru stilskog okvira koji je postavila tada dominantna „flamanska škola”, počinju da se pojavljuju španski umetnici, koji uspevaju da ovladaju umećem složenog kontrapunktskog pisma. Jedan od prvih bio je upravo Francisko de Penjalosa, koji je prokrčio put narednoj generaciji koju će obeležiti delo velikih majstora renesasne muzike Kristobala de Moralesa i Tomasa Luisa de Viktorije.

Prvi pouzdani podaci vezani za Penjalosu potiču iz 1498, kada je postao pevač u Kapeli Ferdinanda V od Aragona, u čijoj službi će ostati do 1516. godine. Penjalosa je godinama bio i kapelmajstor Katedrale u Sevilji, koju je, uprkos protestima crkvenih vlasti, nakratko napustio kako bi tri godine boravio u Rimu, u papskoj kapeli. Tada je sam Papa apelovao da mu se dozvoli odsustvo navodeći da „među pevačima u kapeli je i naš voljeni sin Francisko de Penjalosa, izuzetni muzičar koji pokazuje naročiti dar i čije prisustvo mi tako žarko želimo”. Iako je više godina boravio u Rimu, čini se da nijedno Penjalosino delo nije tamo sačuvano, jer je on u večnom gradu bio aktivan kao pevač. Njegova kompozitorska ostvarenja sačuvana su pre svega u aragonskoj kraljevskoj kapeli i otkrivaju opus sačinjen od standardnih muzičkih formi tog doba – misa, magnifikata, moteta i himni. Iako je prihvatio kompozicione tehnike franko-flamanske škole, Penjalosina dela su manje kompleksna od radova savremenika sa severa, i više nalikuju ostvarenjima Nikole Šampiona, Pjera de la Ria ili Aleksandra Agrikole, koji su bili članovi Kapele Filipa Lepog.

Urednik Ivana Neimarević