Лапот

Лапот у источној Србији и лапудовање или пустеновање у Црној Гори јесу називи за обичај који је сачуван у усменој традицији на подручју Балкана.

Реч је о убијању старих људи. Не зна се поуздано да ли се тај обичај практиковао или су предања о њему примљена са стране. Предања, чији корени сежу до античког времена, из којег потичу и први писани трагови, сусрећу се у источној Србији, Македонији и у динарским пределима. Овај обичај је тема наше данашње емисије Од злата јабука.
Прича о лапоту у радовима наших истраживача започиње подацима из античких извора или записима из живота примитивних племена која су своје старе убијали на различите начине. Међутим, археологија, на основу начина сахрањивања, није до сада утврдила да је нека заједница, у било ком периоду постојања, убијала своје старце, пише Љубинко Раденковић.
Раденковић у раду „Лапот" анализира приповедне облике из литературе претходника који су се бавили том темом. У предањима се констатује да су старци убијани када наврше одређени број година (од четрдесет до сто, али најчешће ‒ шездесет), односно, када остаре и онемоћају, или ако су живели више стотина година. У последњем случају, постоји предање које говори о измишљеном народу под називом - Немри. Они су тешко умирали и дуго се мучили на међи живота и смрти. Тим људима су ближњи заправо помагали тако што су их ослобађали мука и слали их на други свет. Ова „милосрдна смрт" третирала се као нека врста народне еутаназије.
Бојан Јовановић у раду „Психолошки корени мита о убијању стараца" закључује да је основни извор предања психолошки мотив који фиктивним обредом, тј. причом или предањем о лапоту изражава актуелни однос сина према оцу у тренутку промене њихових реалних статусних улога. Прича о фиктивном обреду тако није евокација стварног догађаја, већ је начин да се укаже на неприхватљивост таквог чина и тиме спречи непосредно убијање старих.

Аутор: Тијана Станковић