недеља, 11. окт 2020, 09:05
Прича о свили
Свилен је конац, и гајтан, а свилене су и хаљине. Неко је тако сав свилен, јер је отмен фин и нежан. И бонбона има свилених. Али пре свих – свилена је буба.
Према легенди свилу је открила Ши Линг Чи, супруга кинеског цара, 2700. године п.н.е. када је шетајући вртом приметила ларве гусеница на дудовом лишћу. Дошла је на идеју да се од нити које производе те ларве може добити фина тканина. Царица је због тога добила име Шен Тан или "Богиња свилених буба".
Једно време изношење јајашца свилене бубе из Кине било је строго забрањено. За прекршитеље тих одредби изрицала се смртна казна. Сеобом људи преноси се и семе свилене бубе. Најпре на Исток у Јапан, потом Индију, а онда Блиски Исток па у Европу.
На овим просторима се свиларство појавило управо за време цара Јустинијана. Због климе, земљишта и рељефа гајење свилених буба и дудова је било присутно на централном Балкану, односно јужној и централној Србији. Свиларство је наставило да постоји и за време владавине Османлија, а сеобом Срба стиже у Војводину и развија се, по одредби тадашњих власти у Аустроугарском царству.
У ову нашу свилену причу закорачиће данас Душанка Марковић, кустос, музејски саветник и етнолог у Музеју града Новог Сада, који се налази на дивном брдашцу Петроворадинске тврђаве. Тамо вас воде Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.
Коментари