Историја гласина – Ханс-Јоахим Нојбауер: Фама

У седмичном циклусу Историја гласина на Трећем програму Радио Београда од 18. до 22. октобра можете слушати делове из књиге Ханс-Јоахима Нојбауера „Фама".

Студија Фама предавача на Универзитету у Берлину, писца, новинара и драматурга Ханс-Јоахима Нојбауера, коју је с немачког превела Љубинка Миланковић, бави се гласинама као неизоставним делом свакодневне комуникацује. Аутор сматра да је појмовно одређивање гласина тешко и проблематично. Прво, гласине нису нужно нетачне; оне опште узевши нису дефинисане логиком исказа, иако се наравно на основу тога могу поделити на „истините" и „лажне". Такође, оне нису просто оговарање на велико. Оговарање може да се опише по форми и садржини, заснива се на посебно избалансираној, понекад привидној близини онога ко оговара и предмета оговарања, који у принципу могу да мењају улоге. Оно је „друштвени облик дискретне индискреције". Оговарање при том може, наравно, да поприми облик гласине. Исто важи и за свесно интригантну верзију оговарања међу запосленима. Гласине, исто тако, нису ни лажи. Додуше, њима се може командовати под одређеним стицајем знања и околности. По правилу, међутим, мотивација учесника овде игра секундарну улогу, јер рекла-казала нема индивидуалан субјект. Онај ко чује неку гласину и пренесе је даље сврстава се у ред „људи" који „причају", тзв. агенте колективног говоркања.

Гласине често упозоравају на предрасуде, а жртве гласина често служе као дежурни кривци. Ипак, предрасуде нису социјални догађај већ део когнитивног система. Гласине су, напротив, значајно актуелне. Као такве оне, додуше, могу да изразе или појачају латентну свест о предрасудама, али идентичне са предрасудом ипак нису. Гласине нису ни медиј, како се то често сматра. За разлику од масовног медија у модерном смислу, оне изворно почивају на истовременом присуству најмање двоје учесника, у супротном би могле да се послуже и масовним медијима. Гласине говоре о успеху једне приче и истовремено представљају фактор и сигнал тог успеха. Структуром уводне фразе и неуправним говором оне упућују на оно што „људи" причају; реч је о индиректном, неуправном говору, цитату цитата. Зато га је тешко демантовати. Главну реченицу гласина, „људи причају", не можете побити, а порука гласине да „председник Клинтон има аферу" имуна је на деманти, јер он не погађа логику исказа целе реченице. „Гласине је тешко ухватити, оне су врући кромпир на којем свако греје дланове пре него што га брзо преда даље", сматра Нојбауер. „Да будемо прецизни, свака гласина говори о некој гласини; она је у суштини реторичка фигура, облик исказа".

Уредница емисије: Оливера Нушић

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво