Уметност интерпретације

Овај уметник је рођен у Франкфурту 1924. године, где је његов отац радио у француском конзулату. Са само две године почео је да свира клавир, а прве подуке добио је у Италији, и то од Пјетра Маскањија, који га је охрабрио да већ са шест година одржи свој први концерт. Занимљив биографски податак је да је Франсоа једно време клавир учио и на београдској Музичкој школи, у класи Цирила Личара, када је дипломатски ангажаман његовог оца, читаву породицу Франсоа довео у нашу престоницу. Студије је наставио на Конзерваторијуму у Ници, а на наговор Алфреда Кортоа, преселио се у Париз, где је клавир учио са Ивон Лефебир, а хармонију са Нађом Буланже. Франсоа је потом студирао и на Париском конзерваторијуму у класи Маргерит Лонг, која је са муком успевала да обузда немирну природу младог уметника, признавши да је он био једини ученик кога је ошамарила. Самсон Франсоа је касније говорио да је након инцидента рекао „Госпођо, привилегија је бити једини".

Овај уметник је студије окончао 1940. године, али су ратно стање и рестрикције практично онемогућили значајнији развој његове каријере. Ипак, са деветнаест година, постао је први победник пијанисткичке секције такмичења „Маргерит Лонг - Жак Тибо" 1943. године, што му је донело велики углед. Са завршетком рата, Самсон Франсоа се све више интересовао за џез, али су посете клубовима и нередовне животне навике почеле да остављају траг на његово здравље. Иако је редовно наступао са француским оркестрима, неки диригенти су се жалили на његову нарав, али и слободе са којима је приступао интерпретирању дела класичног репертоара. Тако је један критичар, пишући о његовом наступу у Вигмор холу у Лондону 1949. године нахвалио његову „импресивну технику, пажњу коју придаје тонској боји и имагинацију", али је потом додао да је имагинација Самсона Франсоа уједно и његов највећи непријатељ, јер „се отима контроли и води ка претераним динамичким контрастима, рубатима, и другим стварима које резултују тиме да његовим интерпретацијама недостаје уравнотежености".

Од почетка педесетих година, његови проблеми са пићем су постали све израженији, те је наступао и на концертима током којих очигледно није био способан да свира. Ипак, наставио је са турнејама широм света, по Европи, Северној Америци, Совјетском Савезу и Кини, као и са студијским снимањима дела Шопена, Равела и Дебисија.

Ноншалантан однос према здрављу који је Самсон Франсоа имао читавог живота није се променио ни након инфакрта који је доживео током једног концерта 1968. године, те је остао доследан својим навикама. Умро је две године касније, са само 46 година.

Између 1953. и 1970. године, Самсон Франсоа је снимио велики број дела за француски И-Ем-Ај. Међу делима која се посебно издвајају су композиције Шопена, Равела и Дебисија, на чијем пројекту снимања целокупног пијанисткичког опуса је Франсоа радио у тренутку своје смрти. Године 2012, ови снимци су овенчани наградом немачке дискографске критике, а комплетна дискографија овог уметника објављена је на дисковима 2020. године у изадњу Ворнер Класикса.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић