Предраг Крстић: Шта (ни)је критички рационализам

У свом раду аутор истиче да је „критички рационализам" шифра којом је Карл Попер одредио властиту теоријску - и не само теоријску - позицију. Он је замишљен као једно епистемолошко колико и политичко становиште, које би могло не само да афирмише и посведочи Поперово настојање да на кохерентан начин повеже филозофију науке и теорију друштва, већ и да самосвојним доприносом омогући њхово заједничко заснивање.

Крстић сматра да би се у најкраћем могло рећи да критичким рационализмом Попер назива позицију „критичког трагања за грешком". Та позиција се понекад помиње и као „рационалистички став" или „став разумности", али у свим контекстима се наглашава његова „сродност" са „научним ставом". „Уверење да у трагању за истином имамо потребу за сарадњом и да, помоћу аргумента, временом можемо постићи нешто као објективност" заснива и подржава спремност да се критички саслуша аргументација и да се учи из искуства, да се „не одустаје олако од наде да помоћу таквих средстава као што су доказ и пажљиво посматрање људи могу достићи неку врсту сагласности о многим важним проблемима". Девиза става рационалности - „Ја можда грешим, ти си можда у праву, а заједничким напором можемо можда прићи ближе истини" - управо сугерише „идеју непристрасности", идеју да нико не може бити најбољи судија у властитој ствари, која је опет у „тесној вези" с идејом научне објективности. Јер, вера у разум није само вера у властити разум него и у разум других, па „рационалиста" одбацује сваки захтев за ауторитетом, укључујући и афирмацију сопственог, свестан да је „кадар да учи из критике, као и из својих грешака и грешака других људи, а да се у том смислу може учити само ако се други и њихови аргументи узимају озбиљно".

Текст чита Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.