Музеј звука – Дела Карла Лујтона

Рођен у Антверпену 1557. или 1558. године, Карл Лујтон је скоро читав живот провео на хабзбуршким дворовима у Бечу и Прагу. Још као дечак од осам година, постао је хориста у капели цара Максимилијана II, где су му учитељи били Јакоб Вает и Филип де Монте. Када му је глас мутирао, напустио је хор, али је добио ангажман у новооснованој царској инструметналној капели. Године 1577, постао је оргуљаш Максимилијановог наследника, Рудолфа II, те се са царском свитом преселио у Праг. У то време, у Венецији је објављена прва и једина збирка мадригала Карла Лујтона, посвећена једном од најбогатијих људи тог доба, Јохану Фугеру, што је додатно допринело репутацији овог франко-фламанског композитора. Када је Филип де Монте умро 1603. године, Лујтон га је заменио на месту главног дворског композитора, заузимајући једну од најугледнијих и најлукративнијих позиција у читавој Европи. Међутим, након смрти Рудолфа, његов наследник, цар Матијас је распустио дворску капелу и одбио да прихвати обавезе према музичарима, те је упркос зарађеној пензији, Лујтон умро 1620. године као просјак.

У Лујтоновом опусу могу се пронаћи и инструменталне и вокалне композиције. У делима за инструменте са диркама, открива се аутор који је окренут ка будућности, пишући дела слична остварењима Свелинка и Фрескобалдија, у којима се препознају зачеци обика фуге. Његова вокална дела, са друге стране, компонована су под снажним утицајем његовог учитеља и колеге, Филипа де Монтеа. Чак четири мисе пародије Карла Лујтона засноване су на Де Монтеовим мотетима и мадригалима.

У емисији ћете, између осталог чути седмогласну мису „Цезар виве" овог аутора, која је посвећена цару Рудолфу II. У специфичним односима између сегмената овог дела, истраживачи препознају одјеке астролошких студија које су се интензивно вршиле у дворској капели овог суверена опседнутог алхемијом и окултизмом.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић