Зоран Предин: Монголске мрље

„... Био је дете из радничке породице. Његов отац Змаго радио је на железници а мајка Каролина је била домаћица. Становали су у Железничкој колонији у Марибору, у стану с баштом у којој је Каролина гајила поврће а Змаго голубове. Њихова одећа, салата из баште, голуб из супе за недељни ручак, ваздух у ходнику и новински папир у заједничком клозету имали су неизбрисив печат боје, мириса и укуса чађи коју су свакодневно уз дим бљувале локомотиве са оближње раскрснице железничких гаража, сакривене између огромних гомила угља. Породица Димец била је тиха, није имала родбину ни породичне пријатеље. Са комшијама су одржавали само најнужније комшијске контакте, уљудно одбијајући њихове позиве на рођенданска или новогодишња славља.

О свом јединцу Змаго и Каролина бринули су најбоље што су могли, плашећи се једино његове радозналости коју су доследно избегавали. Никада му ништа нису говорили о себи. Његова питања најрадије би пречули, јер ни сами нису знали прави одговор. У стану није било ниједне књиге, радио нису имали, па није било ни музике, ни новина, слика на зидовима, никакве историје и никаквих планова за будућност. Једва су састављали крај с крајем. Живели су дан за дан. Вести из друштвеног живота у породичну тишину уносио је Змаго са свог посла, а понекад и Каролина кад би у башти срела неку комшиницу. Кад је добио прву плату, Винко им је купио телевизор који су они, чим се Винко одселио, заувек угасили, покрили га миљеом и претворили у сталак за цвеће..."

(одломак из романа Монголске мрље)

Текст је са словеначког превела Драгана Бојанић Тијардовић.
Чита Бојан Жировић.
Уредници Оливера Нушић и Иван Миленковић.