Читај ми!

Жене у музици – Витјеслава Капралова

Витјеслава Капралова, композиторка и пијанисткиња и једна од најзанимљивијих чешких уметница чији је рад обележио трећу и четврту деценију прошлог века

Капралова је рођена 24. јануара 1915. године у Брну, који је тада припадао Аустроугарском царству, у породици музичара. Њен отац Вацлав био је пијаниста, композитор, хоровођа и ученик Леоша Јаначека у Оргуљској школи у Брну, из које ће настати Конзерваторијум у овом граду, а мајка – Викторија – била је професорка певања. Таленат Витјеславе Капралове родитељи су препознали још у најранијем детињству: у петој години од мајке је добила прве подуке на клавиру, док ју је отац охрабривао да начини почетне кораке у компоновању. Наиме, иако је његово име у свету музике изван Чешке и данас мање познато, Вацлав Капралов је био истакнути композитор и педагог који је 1911. године у Брну основао приватну Музичку школу, да би 1936. постао и професор на Одсеку за композицију Конзерваторијума у овом граду. Одрастање у породици музичара и прихватање клавира као инструмента, али и као 'алатке' у стварању, омогућили су Витјеслави Капраловој да у деветој години напише своје прве тактове, а већ у дванаестој да компонује Тужни валцер, у Шопеновом стилу. Међутим, иако су родитељи подржавали њено занимање за музику, имали су нешто другачије, можда практичније планове за своју ћерку. Наиме, њихова намера била је да Витјеслава преузме и води очеву музичку школу, међутим, млада уметница је имала своје циљеве: да постане композиторка и диригенткиња. Напунивши петнаест година, уписала је одсеке за композицију и дириговање на Конзерваторијуму у Брну, поставши уједно и прва жена у историји која је у овој образовној институцији дипломирала на оба смера. Још у току студентских дана компоновала је значајан број дела, а из ове, ране стваралачке фазе посебно се издваја њен дипломски рад – Клавирски концерт у де молу, опус 7 – који одише композиторкином јединственом енергијом, лиризмом и спонтаношћу.

За овај концерт побрала је велике успехе критичара и публике, али и комисије на Конзерваторијуму у Брну која јој је доделила највише оцене. Међутим, како то истиче музиколошкиња Карла Харт у тексту „Моћ заступања у музици: случај Витјеславе Капралове" објављеном ове године у зборнику Жене у музици – Антологија у издању Удружења из Торонта које носи композиторкино име, „... завршни став концерта већ антиципира нови креативни период Витјеславе Капралове који је уследио непосредно након испита, када је у јесен 1935. године уписала специјалистичке студије на Конзерваторијуму у Прагу, код водећих чешких педагога тог времена". Наиме, Капралова је композицију учила код Дворжаковог ђака Витјеслава Новака, а умећу дириговања подучавао је Вацлав Талих, који је у том периоду, поред активног педагошког рада, био и шеф-диригент Чешке филхармоније и музички директор Националног позоришта у Прагу.

Конзерваторијум и сцена уметничке музике у чешкој престоници деловали су стимулативно и инспиративно на Капралову, па је надаље наставила да се развија и обликује као композиторка и диригенткиња. У овом периоду постала је и чланица новооснованог Удружења The Present који је водио Алојз Хаба, а редовно је учестовала и на Уметничким форумима информишући се о достигнућима тадашње савремене музике, како чешких аутора, тако и међународних композитора.

У опусу Витјеславе Капралове, који према актуелном попису броји око 50 дела, Војничка синфонијета, коју је писала 1936. и 1937, у току 'прашких дана' на Конзерваторијуму, има посебно место. Ово остварење премијерно је изведено 26. новембра 1937. када је Чешком филхармонијом дириговала ауторка. Капралова је овим делом препозната као важна млада уметница пред којом је блистава каријера, не само у Чешкој, већ и на међународној сцени. Наиме, Војничка синфонијета изведена је у Лондону 17. јуна 1938. године приликом свечаног отварања XVI Фестивала Међународног друштва за савремену музику. Ову, британску премијеру синфонијете, на којој је Капралова дириговала Оркестром Би-Би-Сија, у директном преносу на радијским таласима пратили су и слушаоци у Америци, а према речима критичара Тајм магазина, композиторка „не само да је добро прошла на међународном такмичењу на фестивалу, већ је била и звезда на свечаном отварању концерта... Војничка синфонијета показала се као изузетно дело оркестарског опуса, а њеним обликовањем млада чехословачка композиторка показала је мајсторство у вођењу инструменталних деоница".

Војничка синфонијета, са друге стране, изражава немир времена и осећај незивесности пред претњама надолазећег Другог светског рата, а Капралова је дело посветила Едварду Бенешу, тадашњем председнику Чехословачке.

Октобра 1937. године, као стипендисткиња француске владе дошла је у Париз како би се додатно усавршавала у престижној школи Ecole Normalne De Musique. Њена жеља била је да дириговање похађа код Шарла Минша, а композицију код Нађе Буланже. Међутим, због слабог познавања француској језика није могла да ради са Нађом Буланже, па је одлучила да се усмери само на дириговање, пошто је са Миншом могла да комуницира на немачком језику. Поред тога, похађала је и приватне часове код Бохуслава Мартинуа, који је у том периоду већ имао репутацију важног композитора како у родној земљи, тако и у француској престоници, а којег је претходно упознала на пробама за премијеру његове опере Жулијета, у Националном позоришту у Прагу.

Мартину је у Паризу био први ментор Капраловој; са њом је водио веома инспиративне разговоре, потом су постали пријатељи, а напослетку су схватили да су сродне душе. Композитор је Капралову увео у важне уметничке кругове, попут париског Удружења за савремену музику, чије је концерте радо посећивала; омогућио јој је да у Паризу 2. јуна 1938, само две недеље пре него што је имала велики успех на Фестивалу у Лондону, диригује његов Концерт за чембало и мали оркестар, и, коначно, ангажовао се да јој нека од дела буду објављена у француској престоници. Капралова је током две године боравка у Паризу написала и извела значајан број својих композиција, међу којима се посебно издвајају кантата Илена, опус 15 и Варијације на тему звона, опус 16, а потом се, по истеку стипендије, вратила у Брно. У јесен 1938. Мартину се додатно ангажовао да Капралова поново добије стипендију и врати се у Француску, а млада уметница је у родном граду наставила да компонује. У свом другом 'париском периоду', који је обухватио раздобље од јануара 1939. до маја 1940. године, Капралова је компоновала два камерна дела у знак сећања на чешког књижевника Карела Чапека - Елегију за виолину и клавир, као и мелодраму За Карела Чапека за наратора, виолину и клавир, по тексту Витјеслава Незвала.

Када су немачки војници 15. марта 1939. умарширали у Праг, погођена окупацијом своје земље, Капралова је утеху пронашла у компоновању. У тој, последњој стваралачкој фази написала је Кончертино за виолину, кларинет и оркестар, опус 21 у којем је, како је и сама једном приликом истакла „приказала своје ментално стање у најгорем периоду живота", додавши у увод партитуре и одломак из Старог завета, из Књиге о Јову, који гласи: „Кад се добру надах, дође зло; и кад се надах светлости, дође мрак". Кончертино је последње велико дело у њеном опусу који је заокружен циклусом песама Певано у даљину, опус 22 из 1939. и остварењем Два риторнела за виолончело и клавир, опус 25 из 1940. године.

Немачка окупација Чехословачке 1939. године изменила је живот младе композиторке и диригенткиње: она није могла да се из Француске врати у домовину, а наставак усавршавања у Паризу био је доведен у питање пошто више није била у могућности да прима стипендију, те је била приморана да пише кратке комаде по поруџбини. Због недостатка финансијских средстава живела је у заједничком домаћинству са другим чешким младим уметницима, међу којима је био новинар и писац Јиржи Муха, син славног сликара Алфонса Мухе. У том периоду, поред пружања помоћи чешкој заједници у Паризу и прикупљања средстава за чехословачку војску, писала је комаде за радио и позориште. Априла 1940. године ступила је у брак са Јиржијем Мухом, а непуна два месеца касније, 16. јуна, преминула је у Монпељеу, од туберкулозе.

Извори наводе да је музици Витјеславе Капралове посебно био наклоњен Рафаел Кубелик који је са великим интересовањем дириговао њена оркестарска остварења. Године 1946. постхумно је изабрана за чланицу Чешке академије наука и уметности, а од 1998. када је у Торонту основано Удружење Капралова, бројни чланови предано истражују, документују, осветљавају и промовишу рад ове важне композиторке и диригенткиње, која је својим делима оставила траг у музици прве половине двадесетог века, иако је живела само 25 година.

Уредница Ирина Максимовић Шашић

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво